Na hra­ni i ma­lo is­pod

U pe­ri­o­du pred pr­ve ja­če mra­ze­ve, be­la ri­ba na Dri­ni ume da bu­de vr­lo ak­tiv­na i ras­po­lo­že­na za je­lo. Ali, da bi se ostva­rio us­pe­šan ulov, ni u ta­kvim uslo­vi­ma ni­je do­volj­no sa­mo iza­ći na do­bro me­sto. Po­treb­no je i oda­bra­ti pra­vu pri­ma­mu, tak­ti­ku i ri­tam hra­nje­nja, te ta­ko uklo­pi­ti pri­bor da ma­mac po­nu­di­mo na ide­a­lan na­čin. A ka­da se sve to ura­di ka­ko tre­ba, uspeh te­ško mo­že da iz­o­sta­ne

Pro­te­klih go­di­na, po­čet­kom je­se­ni, pre ve­li­kih za­hla­đe­nja, u vi­še sam na­vra­ta do­bro pro­la­zio u lo­vu sko­ba­lja, mre­ne i plo­ti­ce na Dri­ni, na te­re­ni­ma u oko­li­ni Ma­log Zvor­ni­ka. Za­to sam re­šio da je­dan lep ok­to­bar­ski dan is­ko­ri­stim da po­no­vo pe­cam na tom de­lu re­ke, i to, na­rav­no, bo­lo­nje­zom i teh­ni­kom vo­žnje plov­ka.

Ne­pred­vi­di­vu Dri­nu ni­je la­ko »či­ta­ti«, pa sam na­pra­vio gre­šku u star­tu, pri oda­bi­ru me­sta. Pri­me­tio sam, na­i­me, da je tok ne­što spo­ri­ji ne­go što tre­ba da bu­de, ali sam ipak na­hra­nio ri­bu na toj po­zi­ci­ji, u na­di da će vo­da ubr­zo po­če­ti da na­do­la­zi, što se pret­hod­nih da­na de­ša­va­lo u ju­tar­njim ča­so­vi­ma. To bi do­ve­lo do ubr­za­va­nja to­ka, a sa­mim tim bi i me­sto bi­lo bo­lje i za­ni­mlji­vi­je za pe­ca­nje. Na hra­ni sam u sko­ro sva­kom za­ba­ča­ju imao ri­bu, ali to su bi­le ve­o­ma sit­ne plo­ti­ce, ma­nje od 100 g, ko­jih je u toj spo­roj vo­di bi­lo u ve­li­kom bro­ju.

BI­LO JE VI­ŠE NE­GO OČI­GLED­NO da mo­ram da ri­zi­ku­jem, pa sam od­lu­čio da pro­me­nim po­zi­ci­ju i odem na ne­ku sa br­žim to­kom, iako sam znao da na ta­kvoj ve­ro­vat­no ne­ću mo­ći da pe­cam ako vo­da na­glo na­do­đe. Na no­vom me­stu, na­rav­no, mo­rao sam da ra­dim sve iz­no­va.

Naj­pre sam ba­cio pet ve­li­kih ku­gli pri­ma­me. U njoj je do­mi­ni­ra­la te­ška ze­mlja, u ko­ju sam do­dao ma­lo krup­ne pre­zle u bo­ji i ma­lo za­le­đe­nih cr­vi­ća (jer bi ži­vi pre­br­zo ras­tu­ra­li ku­gle). Hra­nu sam na­mer­no pre­te­ra­no na­vla­žio, a i ru­ke sam do­dat­no kva­sio pri­li­kom sti­ska­nja ku­gli da bi se one ota­pa­le što je mo­gu­će spo­ri­je. Jed­nu ta­kvu ku­glu ba­cio sam pra­vo is­pred se­be, na sa­mo par me­ta­ra od oba­le, gde sam je le­po vi­deo, a gde je vo­da go­to­vo du­plo spo­ri­ja ne­go na me­stu na ko­me sam pla­ni­rao da vo­dim plo­vak, i utvr­dio sam da se to­tal­no ras­tvo­ri­la za tri­de­se­tak mi­nu­ta. To je zna­či­lo da za nje­no ras­tva­ra­nje u zo­ni pe­ca­nja tre­ba oko 20 mi­nu­ta, pa sam sve vre­me pe­ca­nja na­sto­jao da tim tem­pom i do­hra­nju­jem.

Po­red ku­gli pri­ma­me ba­cio sam i jed­nu ku­glu le­plje­nih cr­vi­ća do­dat­no ote­ža­nih sit­nom ri­zlom. Tri ki­lo­gra­ma ri­zle, ve­li­či­ne od 2 do 4 mm, pret­hod­no sam dva pu­ta oprao i oce­dio na si­tu. Za­tim sam u nju do­dao 1,5 l či­stih (»ne­raz­bi­je­nih«) cr­vi­ća, a on­da sam sve to me­šao isto­dob­no do­da­ju­ći le­pak za cr­ve. Osta­vio sam ma­su da od­sto­ji tri­de­se­tak mi­nu­ta, ali sam pre for­mi­ra­nja ku­gli ru­ke mo­rao da te­melj­no obri­šem i osu­šim ka­ko se cr­vi i ri­zla ne bi le­pi­li za dla­no­ve (do­dat­no po­ma­že ako su­ve ru­ke uva­lja­mo u obič­no pše­nič­no bra­šno).

PLA­NI­RAO SAM DA DO KRA­JA ri­bo­lo­va na sva­kih dva­de­se­tak mi­nu­ta ba­cim po jed­nu ku­glu pri­ma­me, a po­sle sva­ke tre­će ku­gle i jed­nu sa ri­zlom i le­plje­nim cr­vi­ći­ma. Tak­ti­ka sa do­hra­nom je uro­di­la plo­dom, pa je ri­ba po­če­la da se ja­vlja već po­sle sat vre­me­na. Pr­ve ri­be bi­li su sko­ba­lji od 600-700 g, ko­je sam do­bi­jao baš na me­stu gde su ku­gle pa­le. Do­bar start je na­ja­vio uspe­šno pe­ca­nje, ali u na­stav­ku ri­ba ni­je ra­di­la u skla­du sa mo­jim oče­ki­va­nji­ma, pa sam re­šio da po­ja­čam ri­tam hra­nje­nja, ba­ca­ju­ći na 20 mi­nu­ta po dve ku­gle hra­ne, a po­sle sva­ke dru­ge ta­kve do­hra­ne i po jed­nu ku­glu le­plje­nih cr­va. To je ak­ti­vi­ra­lo ri­bu, ali pe­ca­nje još uvek ni­je bi­lo ona­kvog in­ten­zi­te­ta ka­kav sam pri­želj­ki­vao, jer su se po je­dan sko­balj ili plo­ti­ca ja­vlja­li ot­pri­li­ke na sva­kih tri­de­se­tak mi­nu­ta. Ka­ko je već bi­lo pro­šlo pod­ne, bio sam si­gu­ran da tog da­na vo­da ne­će na­do­la­zi­ti, pa sam upor­no hra­nio in­ten­ziv­nim tem­pom, što se is­pla­ti­lo, jer je dru­gi deo da­na pro­te­kao sa znat­no vi­še ak­ci­je ne­go nje­go­va pr­va po­lo­vi­na.

PO­SLE DO­BRE BOR­BE uhva­tio sam ko­nač­no i jed­nu le­pu mre­nu, te­šku bli­zu dva ki­lo­gra­ma, pa sam na­pra­vio ma­le ko­rek­ci­je na pri­bo­ru ko­ji sam do ta­da ko­ri­stio ka­ko ne bi iz­gu­bio ne­ki ve­ći ko­mad, ako se na­đe na udi­ci... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 465-)