Kao i mnoge naše manje tekućice, i reka Dičina, koja teče srcem Šumadije, bila je nekada mnogo bogatija ribom nego što je danas. Ali ono što je na njoj krajem avgusta doživeo naš saradnik pokazuje i koliko je priroda jaka i sposobna da se sačuva i obnovi u kratkom periodu. Jedan ovakav ribolov dovoljan je da svako shvati zašto mnogi ljudi obožavaju baš pecanje na malim vodama
Nekada sam često lovio skobalja na Zapadnoj Moravi i na Dičini, reci na kojoj sam odrastao, ali sticajem okolnosti dugo nisam bio u prilici da pecam tu atraktivnu ribu. Krajem avgusta, posle dugog vremena, kockice su se konačno sklopile – bio sam nekoliko dana na odmoru u zavičaju, vodostaj i prozirnost vode bili su uobičajeni za kraj leta, a radovi na auto-putu su pri kraju, tako da građevinske mašine ne mute reku kopanjem.
PRE IZLASKA RASPITIVAO sam se gde ima skobalja, pošto više ne postoji meni omiljeni Đetinji vir, u kom je uvek bilo ribe, a na kraju sam rešio da veče pre pecanja na nekoliko pozicija sa nešto većom dubinom bacim po par šaka kuvane pšenice. Sledećeg jutra bio sam na vodi u samo svitanje, čak pre nego što se mogla i videti antenica plovka nosivosti 0,75 g. Dubinu sam podesio tako da se udica VMC 9210 veličine 14 namamčena jednim zrnom pšenice vuče po dnu prekrivenom sitnim šljunkom, jer je vodena struja bila taman dovoljno jaka da mamac ne zapinje za njega. Bacio sam još malo žita i ubrzo počeo da dobijam sitne klenove, pliske i potočne mrene, ali se skobalj, koji mi je bio pvenstveni cilj, nije javljao. Pogledom sam tražio mesto gde bi on odao svoje prisustvo, bilo karakterističnim presijavanjem u vodi ili prskanjem na njenoj površini, ali ga nisam uočavao. Ipak, nekih sat vremena kasnije riba je počela da se izbacuje na hrani i posle karakterističnog poigravanja i potapanja plovka, uz tipično »bućkanje« nakon kontre, na udici sam imao lepog skobalja... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 410-)