Kao i mno­ge na­še ma­nje te­ku­ći­ce, i re­ka Di­či­na, ko­ja te­če sr­cem Šu­ma­di­je, bi­la je ne­ka­da mno­go bo­ga­ti­ja ri­bom ne­go što je da­nas. Ali ono što je na njoj kra­jem av­gu­sta do­ži­veo naš sa­rad­nik po­ka­zu­je i ko­li­ko je pri­ro­da ja­ka i spo­sob­na da se sa­ču­va i ob­no­vi u krat­kom pe­ri­o­du. Je­dan ova­kav ri­bo­lov do­vo­ljan je da sva­ko shva­ti za­što mno­gi lju­di obo­ža­va­ju baš pe­ca­nje na ma­lim vo­da­ma

Dicina

Ne­ka­da sam če­sto lo­vio sko­ba­lja na Za­pad­noj Mo­ra­vi i na Di­či­ni, re­ci na ko­joj sam od­ra­stao, ali sti­ca­jem okol­no­sti du­go ni­sam bio u pri­li­ci da pe­cam tu atrak­tiv­nu ri­bu. Kra­jem av­gu­sta, po­sle du­gog vre­me­na, koc­ki­ce su se ko­nač­no sklo­pi­le – bio sam ne­ko­li­ko da­na na od­mo­ru u za­vi­ča­ju, vo­do­staj i pro­zir­nost vo­de bi­li su uobi­ča­je­ni za kraj le­ta, a ra­do­vi na auto-pu­tu su pri kra­ju, ta­ko da gra­đe­vin­ske ma­ši­ne ne mu­te re­ku ko­pa­njem.

PRE IZ­LA­SKA RAS­PI­TI­VAO sam se gde ima sko­ba­lja, po­što vi­še ne po­sto­ji me­ni omi­lje­ni Đe­ti­nji vir, u kom je uvek bi­lo ri­be, a na kra­ju sam re­šio da ve­če pre pe­ca­nja na ne­ko­li­ko po­zi­ci­ja sa ne­što ve­ćom du­bi­nom ba­cim po par ša­ka ku­va­ne pše­ni­ce. Sle­de­ćeg ju­tra bio sam na vo­di u sa­mo svi­ta­nje, čak pre ne­go što se mo­gla i vi­de­ti an­te­ni­ca plov­ka no­si­vo­sti 0,75 g. Du­bi­nu sam po­de­sio ta­ko da se udi­ca VMC 9210 ve­li­či­ne 14 na­mam­če­na jed­nim zr­nom pše­ni­ce vu­če po dnu pre­kri­ve­nom sit­nim šljun­kom, jer je vo­de­na stru­ja bi­la ta­man do­volj­no ja­ka da ma­mac ne za­pi­nje za nje­ga. Ba­cio sam još ma­lo ži­ta i ubr­zo po­čeo da do­bi­jam sit­ne kle­no­ve, pli­ske i po­toč­ne mre­ne, ali se sko­balj, ko­ji mi je bio pven­stve­ni cilj, ni­je ja­vljao. Po­gle­dom sam tra­žio me­sto gde bi on odao svo­je pri­su­stvo, bi­lo ka­rak­te­ri­stič­nim pre­si­ja­va­njem u vo­di ili pr­ska­njem na nje­noj po­vr­ši­ni, ali ga ni­sam uoča­vao. Ipak, ne­kih sat vre­me­na ka­sni­je ri­ba je po­če­la da se iz­ba­cu­je na hra­ni i po­sle ka­rak­te­ri­stič­nog po­i­gra­va­nja i po­ta­pa­nja plov­ka, uz ti­pič­no »buć­ka­nje« na­kon kon­tre, na udi­ci sam imao le­pog sko­ba­lja... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 410-)

fShare