Ve­štač­ko je­ze­ro ko­je se na­la­zi na naj­ve­ćoj nad­mor­skoj vi­si­ni u Sr­bi­ji neo­bič­no je ni­skog vo­do­sta­ja za ovo do­ba go­di­ne, ali upr­kos to­me na nje­mu lo­vi ve­li­ki broj štu­ka­ro­ša i štu­ka so­lid­no ra­di. Po­vre­me­no se ja­vi i krup­na ri­ba, a pa­lo je i ne­ko­li­ko ka­pi­tal­ki, o ka­kvi­ma se na ve­ći­ni dru­gih re­vi­ra mo­že sa­mo ma­šta­ti

Mi­nu­le zi­me vo­do­staj Vla­sin­skog je­ze­ra bio je obo­ren sko­ro do bi­o­lo­škog mi­ni­mu­ma zbog po­zna­tih pro­ble­ma sa pro­iz­vod­njom stru­je u Sr­bi­ji. Taj go­to­vo ne­za­pam­će­no ni­zak ni­vo vo­de uči­nio je da lju­bi­te­lji pe­ca­nja na toj aku­mu­la­ci­ji sa zeb­njom iš­če­ku­ju to­plje­nje le­da i sne­ga i po­če­tak pro­leć­ne se­zo­ne. Za­hva­lju­ju­ći se­zon­skom pri­li­vu vo­de, ni­vo je po­la­ko ra­stao, te je ri­bo­lov ot­po­čeo u apri­lu, iako su uslo­vi bi­li znat­no dru­ga­či­ji od nor­mal­nih za ovaj pe­riod. A ka­da su po­če­le da sti­žu ve­sti o ak­ti­vi­ra­nju štu­ke i o po­vre­me­nim le­pim ulo­vi­ma va­ra­li­ča­ra ko­ji re­dov­no pe­ca­ju na aku­mu­la­ci­ji po­sled­njih go­di­na za­slu­že­no pro­gla­še­noj za jed­nu od naj­bo­ljih štu­ka­ro­ških vo­da u Sr­bi­ji, moj pri­ja­telj Pre­drag Ra­do­va­no­vić i ja do­go­vo­ri­li smo se da kao i pro­šlog pro­le­ća je­dan vi­kend po­sve­ti­mo po­tra­zi za štu­ka­ma na Vla­sin­skom je­ze­ru. Sti­ca­jem okol­no­sti, tri pu­ta smo za po se­dam da­na po­me­ra­li od­la­zak, ta­ko da smo ko­nač­no po pr­vi put ove go­di­ne na Vla­si­nu sti­gli na sa­mom kra­ju pr­ve po­lo­vi­ne ma­ja.

Od vr­snih ri­bo­lo­va­ca, od­lič­nih po­zna­va­la­ca pri­li­ka na je­ze­ru i ak­tu­el­ne si­tu­a­ci­je, za­jed­nič­kog pri­ja­te­lja – Du­ša­na Mom­či­lo­vi­ća Ču­bre, nje­go­vog bra­ta Sta­ni­sla­va, Mo­še Pe­ši­ća, Mom­či­la Sa­vi­ća i Alek­san­dra Ar­si­ća Šu­le­ta (sjaj­nog vo­di­ča i div­nog do­ma­ći­na mno­gim ri­bo­lov­ci­ma sa stra­ne, ko­ji po­sled­njih go­di­na sve ma­sov­ni­je hr­le na Vla­si­nu), ču­li smo go­to­vo u reč istu oce­nu – sa si­gur­no­šću se mo­že ra­ču­na­ti sa­mo na to da ni­šta ni­je si­gur­no. Na­i­me, mrest ba­bu­ške i ne­kih vr­sta be­le ri­be bio je u to­ku, naj­ve­ćim de­lom uz ju­go­i­stoč­nu oba­lu, pa se štu­ka naj­če­šće tu i do­bi­ja­la – po­vre­me­no vr­lo krup­na, a po­ne­kad sit­ni­ja ali znat­no broj­ni­ja, no bi­lo je i do­sta sko­ro sa­svim »pra­znih da­na«, ka­da bi se ja­vi­la tek po­ne­ka ri­ba, kao i onih ka­da se osta­ja­lo bez ulo­va vred­nog po­me­na. Me­đu­tim, ka­ko smo odav­no na­vik­nu­ti na to da u ri­bo­lov ret­ko uspe­va­mo da ode­mo čim ču­je­mo da je ri­ba ne­gde pro­ra­di­la, a če­šće on­da ka­da oba­ve­ze do­zvo­lja­va­ju, ta­kve okol­no­sti za nas ni­su bi­le neo­bič­ne i je­di­no če­mu smo se na­da­li bi­lo je da će vre­men­ske pri­li­ke ka­ko-ta­ko po­slu­ži­ti i omo­gu­ći­ti nam da to­kom dva da­na što vi­še pe­ca­mo.

KA­KO SU I »IN­SAJ­DER­SKE« IN­FOR­MA­CI­JE i is­ku­stvo iz ra­ni­jih go­di­na uka­zi­va­li da ne­ma raz­lo­ga da se pre­ra­no po­či­nje sa pe­ca­njem jer je ve­ći­na de­ša­va­nja be­le­že­na u ra­nim po­po­dnev­nim sa­ti­ma i pred mrak, u su­bo­tu 14. ma­ja smo u ča­mac ušli oko 9,30 č. Dr­ža­li smo se ju­go­i­stoč­ne oba­le, duž ko­je je špar­ta­lo ne­ko­li­ko ča­ma­ca sa ko­le­ga­ma štu­ko­lov­ci­ma, i bu­du­ći da smo vi­de­li zna­ke mre­sta ci­pri­ni­da u pli­ća­ci­ma bli­zu Ula­zne gra­đe­vi­ne, tu smo ba­ca­li va­ra­li­ce ko­je je bi­lo mo­gu­će vo­di­ti u vo­di du­bo­koj od 0,5 do 1 m.

Is­pro­ba­va­li smo raz­ne ve­štač­ke mam­ce na ko­je štu­ka mo­že da se uhva­ti (še­do­ve, vo­ble­re, džer­ko­ve, ka­ši­ke, kla­sič­ne lep­ti­re, spi­ner­bej­to­ve...), ali se baš ni­šta ni­je de­ša­va­lo sve do 11,30 č. Ta­da sam imao pr­vi uda­rac – pri­lič­no sla­ba­šan ali ipak ta­kav da sam bio si­gu­ran da je to bio na­pad a ne slu­čaj­ni kon­takt ri­be i oko 10 cm du­gog vo­ble­ra ča­čan­skog maj­sto­ra Ni­ko­le Ko­si­ća. Za­to sam od­mah po va­đe­nju va­ra­li­ce za­ba­cio iz­u­zet­no re­a­li­stič­nu imi­ta­ci­ju be­le ri­be u istom prav­cu i go­to­vo u is­toj tač­ki kao ko­ju de­se­ti­nu se­kun­di ra­ni­je imao no­vi na­pad, ko­ji je ovog pu­ta re­zul­ti­rao ri­bom na šta­pu i va­đe­njem štu­ke u me­ri. Za Vla­sin­sko je­ze­ro ta­kva je­din­ka bez pre­te­ri­va­nja ni­je vred­na po­me­na, bu­du­ći da se u pe­ri­o­di­ma ka­da je štu­ka iole ak­tiv­na sva­ko­dnev­no hva­ta­ju znat­no ve­će, ali smo se i ovo­me ob­ra­do­va­li jer smo se po­na­da­li da bi to mo­glo bi­ti znak po­čet­ka ne­ka­kvog cu­ga. Me­đu­tim, ima­li smo sa­mo još dva mr­lja­va »čvr­ka« u na­red­nih de­se­tak mi­nu­ta, a on­da je po­no­vo za­vla­da­lo mr­tvi­lo.

Vre­me je bi­lo ume­re­no oblač­no, sa ne pre­vi­še ja­kim ve­trom i sa tek po­ne­kom ka­pi ki­še (ko­ja na Vla­sin­skom je­ze­ru u ma­ju i ju­nu ve­o­ma če­sto pa­da i po ne­ko­li­ko pu­ta dnev­no), ta­ko da na to ni­smo mo­gli da se ža­li­mo, ali po­pod­ne je pro­ti­ca­lo bez de­ša­va­nja, iako smo če­sto me­nja­li ne sa­mo va­ra­li­ce, te smo da­va­li šan­su mo­de­li­ma raz­li­či­tih vr­sta, ve­li­či­na i de­ko­ra, ne­go i me­sta, pro­ba­ju­ći i u ne­što du­bljoj vo­di, za­tim uz za­pad­nu oba­lu, pa on­da da­lje uz ju­go­i­stoč­nu (kod Ma­log ostr­va)...

ŠTO JE VRE­ME BEZ IKA­KVIH zbi­va­nja vi­še od­mi­ca­lo, to sam ja, po obi­ča­ju, sve če­šće me­njao va­ra­li­ce, ko­ri­ste­ći pri­li­ku da vi­dim ka­ko ra­de ne­ke na­ba­vlje­ne pre­ko zi­me, te na ko­je se sve na­či­ne mo­gu vo­di­ti ne­ke sta­ri­je ko­ji­ma ret­ko da­jem mi­nu­ta­žu ka­da ri­ba ra­di. Pre­ža je, kao i obič­no u ova­kvoj si­tu­a­ci­ji, sve vi­še for­si­rao svo­jih ne­ko­li­ko glav­nih adu­ta – pre sve­ga vo­bler Ra­pa­la Flat Rap od 10 cm u ra­znim de­ko­ri­ma (mo­del ko­ji se na­ža­lost vi­še ne pra­vi u toj du­ži­ni) i Or­ka Šed od 14 cm na džig udi­ci sa olov­nom gla­vom te­ži­ne 7,5 g. I baš mu je omi­lje­ni si­li­ko­nac oko 16,45 č (po­sle krat­ke gr­mlja­vi­ne), ne­da­le­ko od me­sta na ko­me sam ja uhva­tio štu­ku, do­neo pr­vi uda­rac da­na i ri­bu na šta­pu – štu­ku od oko 1,2 kg. Čim ju je vra­tio, Pre­ža je po­no­vo za­ba­cio, i još pre ne­go što sam ja od­lu­čio či­me da na­sta­vim da pe­cam – uhva­tio i dru­gu štu­ku, ovog pu­ta ne­što ve­ću od pr­ve, po »od­o­ka­tiv­noj pro­ce­ni« te­šku oko 1,6 kg.

PO­ŠTO NAS DVO­JI­CA KA­DA za­jed­no pe­ca­mo naj­če­šće va­ra­li­ce bi­ra­mo po prin­ci­pu »Zve­zda–Par­ti­zan«, tj. če­sto lo­vi­mo na mam­ce istog ti­pa ali raz­li­či­tih fir­mi, ja sam naj­pre na kop­ču oka­čio Fox Zan­der Pro Shad od 14 cm u fa­jer­taj­ger de­ko­ru, ko­ji sam na­kon par za­ba­ča­ja i jed­nog udar­ca sa­svim sit­ne ri­be (su­de­ći po je­dva vi­dlji­vim »ožilj­ci­ma« na gu­mi) za­me­nio ga­ba­rit­ni­jim Re­lax Kopyto še­dom od 15 cm (6 in­ča) u ze­le­no-pla­vom de­ko­ru, na udi­ci ve­li­či­ne 8/0 i sa ote­ža­njem od 10 g... I mo­glo bi se re­ći da sam to ura­dio u zad­nji čas, jer sam u dru­gom za­ba­ča­ju vr­lo bli­zu oba­le, u vo­di du­bi­ne mo­žda i ma­nje od 50 cm, imao jak uda­rac, za ko­jim je usle­di­la le­pa bor­ba, okon­ča­na ta­ko što je Pre­ža u me­re­dov pri­hva­tio štu­ku či­ju smo te­ži­nu pro­ce­ni­li na oko 5 kg. Iako je od ove go­di­ne na Vla­sin­skom je­ze­ru po pr­vi put do­zvo­lje­no od­no­še­nje upe­ca­nih štu­ka u me­ri (uz uslo­ve ko­ji va­že svu­da dru­gde u po­gle­du ko­li­či­ne i ve­li­či­ne), i ovu ri­bu smo po­sle sli­ka­nja vra­ti­li, kao i tri pret­hod­no upe­ca­ne to­ga da­na i sve dru­ge ko­je smo ov­de ika­da uhva­ti­li... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 559-)

 

 

fShare