Presude kojima se optužnice za krivolov odbacuju iz različitih razloga nisu retkost i nije ih nemoguće razumeti. Ali nije lako shvatiti odluku da se mreže pronađene u vodi ili na obali vode na kojoj privredni ribolov nije dozvoljen vrate licima osumnjičenim za ribokrađu, a koja pri tom nisu profesionalni ribari i uz to su se branili tvrdnjama da taj alat nije njihov i da s njim nemaju ama baš nikakve veze
Nekoliko dana nakon izlaska prošlog broja Ribolova dobio sam dve presude donete u okružnom sudu jednog od većih gradova u Srbiji u postupcima protiv lica osumnjičenih da su počinila prekršaje iz Zakona o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda, tj. da su krala ribu mrežama. Obema su okrivljeni oslobođeni odgovornosti. Osećam potrebu da o tome napišem neku reč jer nalazim da ovi slučajevi vrlo ubedljivo pokazuju da nije dovoljno imati ribočuvare kojima je država na osnovu položenog stručnog ispita dala licencu za obavljanje tog posla, pa ni policijske službenike spremne da se bave problemom ribokrađe, sve dok u sudskoj praksi nailazimo na probleme i nelogičnosti kakve imamo u dva pomenuta slučaja.
U PRVOM POSTUPKU je licu, koje inače po zanimanju nije privredni ribar, stavljeno na teret da je nakon što je uočio ribočuvare na obali ribolovne vode (jezera) na kojoj privredni ribolov nije dozvoljen bacilo ranac sa mrežom u žbunje kraj obale i pokušalo da sa lica mesta pobegne; ribočuvari su ga u tome sprečili i pozvali policiju, ranac nešto kasnije pronašli i na osnovu toga je korisnik ribarskog područja podneo prekršajni zahtev uz citiranje odredbi člana 22, stav 1, tačka 12 Zakona o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda, a nađeni alat (i druge predmete) privremeno oduzeo. Sud je odlučio da se okrivljeni oslobodi odgovornosti jer dela za koje se tereti nisu prekršaji. Činjenični opis (zatečen sa alatom za privredni ribolov na ribolovnoj vodi na kojoj je privredni ribolov zabranjen i sa alatom za privredni ribolov čije je držanje zabranjeno) liči na povredu nekih odredbi, pa i gore pomenute (kojom je »zabranjeno držanje alata i sredstava za privredni ribolov i elektroribolov u plovnim objektima koja se nalaze na ribolovnoj vodi ili u objektima i vozilima koja se nalaze u neposrednoj blizini od strane lica koja nisu ovlašćena za obavljanje privrednog ribolova, ili ribolova u naučnoistraživačke svrhe“), ali nedostaje – kaže se u obrazloženju – bitno obeležje »od strane lica koja nisu ovlašćena za obavljanje privrednog ribolova«. Stoga je naloženo i da privremeno oduzeti predmeti (dakle i mreža) budu vraćeni vlasniku. Pošto odbrana i iskazi svedoka nisu bili predmet ocene suda jer je odlučeno da dela za koje se okrivljeni tereti nisu prekršaji (a odluka u prekršajnom postupku može se odnositi samo na prekršaj koji je predmet prekršajnog zahteva), biće vrlo zanimljivo videti ko će se kao vlasnik deklarisati, budući da se okrivljeni branio tvrdnjom da pomenuti predmeti, koji predstavljaju deo dokaznog materijala u postupku, ne pripadaju njemu.
DRUGI SLUČAJ JOŠ JE zanimljiviji – okrivljeni je oslobođen odgovornosti jer sud nije mogao nedvosmisleno utvrditi da je istina ono što su tvrdili čuvari – da su ga zatekli kako u čamac podiže mrežu iz vode na kojoj nije dozvoljen privredni ribolov, a na osnovu čega su u prisustvu policije mrežu i čamac privremeno oduzeli. Ni okrivljeni ni svedoci nisu osporavali da je na navedenoj vodi zabranjen privredni ribolov, ali je okrivljeni izjavio da nije zatečen kako vadi mrežu i negirao je da je mreža njegova. Pošto je Zakonom o prekršajima propisano da se od učinioca mogu oduzeti predmeti koji su upotrebljeni ili bili namenjeni za izvršenje prekršaja, a u konkretnom slučaju nije dokazano da je okrivljeni učinio prekršaje koji mu se zahtevom za pokretanje prekršajnog postupka stavljaju na teret, presudom se nalaže podnosiocu prekršajnog zahteva da plati kompletne troškove sudskog spora (kao i u prvom slučaju), ali i da osim čamca OKRIVLJENOM VRATI I MREŽU za koju se navodno nije moglo utvrditi da mu uopšte pripada!?
Nakon čitanja ovih dveju presuda, nažalost, ne mogu da se otmem utisku da društvena klima u Srbiji još nije takva da se ribokrađi istinski i sistemski želi stati na put. Da jeste, ako ništa drugo, ne bi se tek tako presudama nalagalo vraćanje mreža licima koja nemaju dozvole za privredni ribolov niti su se njime ikada u svom životu bavila.
DOK OVE PRESUDE NISAM pročitao, mislio sam da su apsurdni slučajevi ipak retkost. Dva najdrastičnija primera suđenja u interesu ribokradica kojih se mogu setiti jesu slučajevi iz jednog mesta na jugu Srbije... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 560-)