Na­ša naj­ve­ća i po mno­gi­ma naj­lep­ša pla­nin­ska re­ka pra­vi je el­do­ra­do za pe­ca­nje krup­ne be­le ri­be na plo­vak. No to ni­je uvek jed­no­stav­no jer tre­ba na­ći iz­gled­nu po­zi­ci­ju, do­bro pro­ce­ni­ti da­lji­nu na ko­ju va­lja ba­ci­ti pri­ma­mu i po­nu­di­ti ma­mac (uzi­ma­ju­ći pri­tom u ob­zir vr­lo mo­guć na­gli na­do­la­zak ili opa­da­nje vo­de), te oda­bra­ti pra­vu hra­nu i od­go­va­ra­ju­ći si­stem

Po­sle du­žeg vre­me­na sam ne­dav­no po­no­vo oti­šao na Dri­nu, i to da obi­đem ne­ke no­ve te­re­ne i po­tra­žim no­va me­sta na sa­mo ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra od ušća na­še naj­ve­će pla­nin­ske re­ke u Sa­vu. Na tom de­lu Dri­ne oči bo­du i kod me­ne ose­ćaj be­sa iza­zi­va­ju me­sti­mič­no ogo­lje­ne oba­le, tj. pra­vi ve­li­ki kra­te­ri od eks­plo­a­ta­ci­je šljun­ka, ko­ji ne­po­vrat­no me­nja­ju iz­gled jed­ne od na­ših naj­lep­ših te­ku­ći­ca. Pro­bi­ja­ju­ći se za­to nje­nim oba­la­ma če­sto za­sta­nem i fo­to­gra­fi­šem ne­ki nji­hov još uvek ne­tak­nu­ti deo, jer znam da po­sto­ji ve­li­ka šan­sa da već pri­li­kom sle­de­ćeg do­la­ska tu za­tek­nem ba­ge­re ko­ji kao da se utr­ku­ju ko­ji će vi­še šljun­ka da is­ko­pa. 

ZA­STAO SAM NA JED­NOM ME­STU na kom je am­bi­jent i da­lje lep a tok ta­kav da de­lu­je za­ni­mlji­vo za pe­ca­nje. Mon­ti­rao sam bo­lo­njez ka­ko bih na­pra­vio ne­ko­li­ko prob­nih vo­žnji plov­ka, ali je uto po­če­la ja­ka ki­ša, pa se vra­ćam u ko­la i pri­nud­nu pa­u­zu ko­ri­stim da pre­ko in­ter­ne­ta pro­ve­rim vo­do­staj na uz­vod­nim mer­nim sta­ni­ca­ma. Iako na ovom me­stu ni­sam imao pri­li­ke da pe­cam ra­ni­je, po oba­li shva­tam da je tre­nut­ni ni­vo vi­sok, što se po­klo­pi­lo sa po­da­ci­ma mer­nih sta­ni­ca, a hi­dro­lo­ška prog­no­za je bi­la da će vo­do­staj bi­ti u opa­da­nju u na­red­nim sa­ti­ma. Na na­šim naj­ve­ćim re­ka­ma opa­da­nje vo­do­sta­ja u to­ku da­na po pra­vi­lu se je­dva pri­me­ti, ali na Dri­ni to mo­že da bu­de ve­o­ma ne­zgod­no i od od­sud­nog zna­ča­ja po­što su osci­la­ci­je ve­li­ke, a du­bi­na vo­de uglav­nom ma­la, pa se de­ša­va da na sva­kih par sa­ti mo­ra­mo da pra­vi­mo no­vu li­ni­ju hra­nje­nja i vo­žnje plov­ka. 

U TRA­ŽE­NJU ME­STA I ČE­KA­NJU da ki­ša sta­ne pro­šao je već bio do­bar deo da­na, pa sam sa dru­ga­rom po­čeo da raz­ma­tram da li da od­u­sta­ne­mo od pe­ca­nja ili da iza­đe­mo na ki­šu ko­ja ni­je po­pu­šta­la. Ipak sam re­šio da ob­u­čem ki­šno ode­lo i kre­nem naj­pre sa son­di­ra­njem te­re­na, a on­da i sa pe­ca­njem.

Is­po­sta­vi­lo se da pr­vo me­sto na ko­je sam stao ni­je do­bro, jer se du­bi­na na is­toj da­lji­ni od oba­le me­nja, pa olov­na »su­za« na kra­ju osnov­nog naj­lo­na jed­no vre­me če­sto do­di­ru­je dno, a on­da se u sle­de­ćih ne­ko­li­ko me­ta­ra na­la­zi pre­vi­še iz­nad nje­ga. Po­sle de­se­tak mi­nu­ta pro­be »na pra­zno« po­me­rio sam se pe­de­se­tak me­ta­ra uz­vod­no i pro­na­šao deo na kom je bi­la mo­gu­ća le­pa vo­žnja jer je du­bi­na bi­la ujed­na­če­na – oko 2,5 m. Za to vre­me je i ki­ša ko­nač­no osla­bi­la pa smo od­lu­či­li da se po­bri­ne­mo za pri­ma­mu i pri­pre­mi­mo šta­po­ve.

TO­KOM SON­DI­RA­NJA DNA NA ŠTA­PU MI JE bio si­stem sa plov­kom od 5 g, ko­ji je bio do­vo­ljan za pe­ca­nje na ne­kih 25 m od oba­le, ali ka­ko sam hteo da poč­ne­mo sa ri­bo­lo­vom na još ve­ćoj da­lji­ni, od pre­ko 30 m, ka­ko bi­smo i u slu­ča­ju ja­čeg opa­da­nja vo­de mo­gli du­že da pe­ca­mo na is­toj li­ni­ji, opre­de­lio sam se za kla­si­čan plo­vak od 8 g, sa uobi­ča­je­nim si­ste­mom za re­ku, sa­mo sa olov­nom »su­zom« te­ži­ne jed­na­ke no­si­vo­sti plov­ka i vr­ti­li­com is­pod nje, za či­ji je do­nji kraj bio ve­zan oko 60 cm dug pred­vez od naj­lo­na de­blji­ne 0,12 mm, sa udi­com ve­li­či­ne 14.

ZA­ME­ŠAO SAM PRI­MA­MU, OVOG PU­TA sa­sta­vlje­nu od Cham­pion Feed hra­na Won­der He­avy (1,5 kg) i Vo­orn (1 kg), ko­ji­ma sam po­sle kva­še­nja do­dao 5 kg te­ške ze­mlje, 0,7 l za­le­đe­nih me­snih cr­vi­ća i ša­ku ži­vih, te ma­lo kek­sa u bo­ji. Ka­sni­je sam sve to do­dat­no obo­ga­tio sa ma­lo adi­ti­va Cham­pion Feed Ro­ta­u­gen, a po­tom for­mi­rao ma­lo ma­nje ku­gle ne­go ina­če, ka­ko bih mo­gao ru­kom da ih ba­cim na ve­li­ku da­lji­nu (po­što sam, kao za bak­suz, za­bo­ra­vio da po­ne­sem prać­ku). Naj­pre sam ba­cio 5-6 ku­gli, pa smo po­če­li sa pe­ca­njem, i to sa­mo ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka na­kon što je ki­ša, na na­šu sre­ću, ko­nač­no sa­svim sta­la. 

OD­MAH PO­SLE BA­CA­NJA PR­VIH KU­GLI imao sam par uda­ra­ca... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 566-)

 

 

fShare