Odav­no je raz­bi­jen mit da je ša­ran iz otvo­re­nih (»di­vljih«) vo­da pot­pu­no ne­za­in­te­re­so­van za boj­li­je i da ga je sto­ga mo­gu­će pe­ca­ti sa­mo na tra­di­ci­o­nal­ne mam­ce po­put ku­ku­ru­za i valj­ka. Je­dan od na­ših ri­bo­lo­va­ca ko­ji je naj­vi­še do­pri­neo uvi­đa­nju ne­tač­no­sti tog sta­va ne od­u­sta­je od svog pri­stu­pa i još jed­nom do­ka­zu­je ko­li­ko je on is­pra­van, tj. efi­ka­san

U po­tra­zi za bo­ljim ulo­vi­ma ša­ra­na na na­šim ve­li­kim re­ka­ma mno­gi od nas ko­ji pe­ca­mo u Sr­bi­ji mo­ra­mo ići na vo­du da­le­ko od me­sta pre­bi­va­li­šta, i to na ne­ko­li­ko da­na, tj. odvo­ji­ti za pe­ca­nje ne sa­mo zna­čaj­na sred­stva za go­ri­vo i dru­ge tro­ško­ve ne­go i do­sta vre­me­na. Pri­tom, na­rav­no, na vo­du obič­no ne ide­mo on­da ka­da ču­je­mo da ri­ba ra­di i ka­da se po­klo­pe po­volj­ni uslo­vi već on­da kad mo­že­mo, od­re­đu­ju­ći ter­min una­pred i na­da­ju­ći se da će nam ići na ru­ku vo­do­staj, vre­men­ske pri­li­ke, ko­li­či­na ri­be na oda­bra­nom te­re­nu i nje­no kre­ta­nje, tj. po­na­ša­nje.

ČAK I PO­OD­MA­KLA JE­SEN mo­že da­ti po­ne­ki kru­pan ulov ša­ra­na ako pro­na­đe­mo te­ren na kom ga ko­li­ko-to­li­ko ima i pri­ma­mom ga na­ve­de­mo da se mu­va oko na­ših ma­ma­ca u po­tra­zi za hra­nom. Ali što se vo­da vi­še hla­di, to se on sve ma­nje kre­će i je­de, za­dr­ža­va­ju­ći se sko­ro sve vre­me na po­zna­tim mu me­sti­ma, na ko­ji­ma je na­vi­kao da ima ne­ke pri­rod­ne hra­ne i gde mu od­go­va­ra tem­pe­ra­tu­ra vo­de.

Na ta­kvim me­sti­ma – na ža­lost ri­bo­lo­va­ca ko­ji vo­le br­za i (re­la­tiv­no) la­ka re­še­nja, od­no­sno ulov bez mno­go tru­da – ne po­ma­žu ni so­nar ni sre­ća već sa­mo is­ku­stvo, tj. po­zna­va­nje mi­kro­lo­ka­ci­ja na ko­ji­ma smo ra­ni­jih go­di­na ima­li uspe­ha pri pe­ca­nju u hlad­noj vo­di. Te zo­ne, u ko­ji­ma ja pe­cam, ni­su kr­to­zi u pra­vom smi­slu re­či, gde zi­mu­je to­li­ko ri­ba da mal­te­ne olo­vo ne mo­že od njih pa­sti na dno, već de­lo­vi Du­na­va na ko­ji­ma na 50 do 100 m bu­de po mo­joj pro­ce­ni naj­vi­še 10 do 15 krup­ni­jih ša­ra­na i gde mo­že­mo i pre­ko je­se­ni osta­ti bez ulo­va (a o zi­mi da i ne go­vo­ri­mo). 

Ove je­se­ni sam je­dva us­peo da iz­dvo­jim vre­me za dva kam­po­va­nja na Du­na­vu sto­ti­nak ki­lo­me­ta­ra od No­vog Sa­da. Oba pu­ta na vo­di smo osta­li dva da­na i tri no­ći, što je krat­ko ali je još uvek bo­lje ne­go ni­šta.

PR­VO OD TA DVA PE­CA­NJA bi­lo je u sep­tem­bru. Te­ren smo pr­vo pre­gle­da­li so­na­rom, ne da bi­smo vi­de­li da li ima ri­be već da pro­ve­ri­mo du­bi­nu i ras­po­red pa­nje­va. Na­kon to­ga smo ma­lo »son­di­ra­li« dno po­mo­ću šta­pa i olo­va na kra­ju naj­lo­na, pre sve­ga da bi­smo utvr­di­li ka­ko vo­da no­si olo­va, što nam je uka­zi­va­lo gde će mam­ci na dnu za­vr­ša­va­ti, tj. gde tre­ba da za­ba­cu­je­mo.

Na­kon tih po­du­žih pri­pre­ma za­ba­ci­li smo šta­po­ve, pa tek on­da na­hra­ni­li me­sta. Ku­gle smo pra­vi­li od bra­šna­ste pri­ma­me Me­leg Ba­it Gro­und­ba­it Carp Spe­cial, u ko­ju smo do­da­va­li Fast Feed pe­le­te i Fast Feed boj­li­je sa aro­ma­ma »tu­ti-fru­ti« i »vir­šla« (»Frank­furt Sa­u­sa­ge«), te Fast Hi­brid boj­li­je sa aro­ma­ma »tu­ti-fru­ti« i »ho­bot­ni­ca–lig­nja« (»Oc­to­pus Squ­id«), sve od iste fir­me, kao i ku­va­ni ku­ku­ruz kom je pret­hod­no do­dat CSP (Corn Ste­ep Pow­der) – ku­ku­ru­zni eks­trakt u pra­hu. Ka­da se ta­kva ku­gla po­sle ne­kog vre­me­na ras­pad­ne na dnu re­ke, osta­vlja »te­pih« sa mno­go pri­ma­mlji­vih po­nu­da za ša­ra­na, ko­ji će mu za­i­sta te­ško odo­le­ti uko­li­ko je u bli­zi­ni.

Te­ren je bio te­žak, tj. pri­lič­no ne­pri­stu­pa­čan, jer je oba­la bi­la str­ma i od­va­lje­na, pa smo ša­tor mo­ra­li da po­sta­vi­mo vi­so­ko u šu­mi. Na uskom pla­tou, ko­ji se ob­ru­ša­vao, ne­ka­ko smo na­me­sti­li šta­po­ve, kraj ko­jih smo se­de­li pre­ko da­na, a uve­če smo se pe­nja­li str­mim ste­pe­ni­ca­ma do ša­to­ra, na spa­va­nje. A uz sve to, vre­me je bi­lo lo­še, sa po­vre­me­nom ki­šom, pa je oba­la bi­la i kli­za­va, što nam je do­dat­no ote­ža­va­lo kre­ta­nje.

ALI SVE SE TO BR­ZO ZA­BO­RA­VI­LO jer na pr­vi uda­rac ni­smo du­go če­ka­li. Sa­mo sat po­sle pr­vog hra­nje­nja sa­vio se je­dan od mo­jih šta­po­va i in­di­ka­tor je za­svi­rao. Ri­ba je si­lo­vi­to »oba­ra­la ru­ke«, a špul­na je pro­kli­za­va­la kao da je dril skroz ot­pu­šten, iako uop­šte ni­je bi­lo ta­ko, na­pro­tiv! Si­ro­va sna­ga du­nav­skog vre­te­na­ša još jed­nom je do­šla do pu­nog iz­ra­ža­ja, ali se na mo­ju sre­ću ša­ran po­sle 6-7 mi­nu­ta bor­be i iz­vla­če­nja iz pa­nja do kog je us­peo da stig­ne na­šao u me­re­do­vu. Pr­va ri­ba na ne­po­zna­tom te­re­nu se uvek du­go pam­ti, a ovo je pri­tom bio pre­le­pi di­vljak te­žak tač­no 8 kg, ta­ko da je start bio od­li­čan. Ri­bu smo sli­ka­li po mra­ku i od­mah po­tom vra­ti­li u vo­du. Me­đu­tim, do kra­ja te no­ći vi­še se ni­šta ni­je de­si­lo.

No za­to je su­tra­dan uda­ra­ca bi­lo i kod me­ne i kod dru­ga­ra, čak i isto­vre­me­no na dva šta­pa. Ri­ba je »ušla u hra­nu«, pa... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 573-)

 

 

 

fShare