Lov smu­đa po­vla­če­njem mr­tvog ke­de­ra na pr­vi po­gled de­lu­je kao jed­no­stav­na teh­ni­ka, u ko­joj ne­ma mno­go ni­jan­si ni­ti pro­sto­ra za ne­ka in­ven­tiv­na re­še­nja. Ipak, na sko­ro sva­koj ve­li­koj re­ci ima ri­bo­lo­va­ca, po­put ju­na­ka ove na­še pri­če, ko­ji ko­ri­ste ne­ki spe­ci­fi­čan si­stem

Du­go sam se sa svo­jim dru­ga­rom Ži­vo­ji­nom Mi­haj­lo­vom Gi­le­tom iz Zre­nja­ni­na do­go­va­rao da ide­mo za­jed­no na Ti­su da pe­ca­mo smu­đa. On mi je mno­go pri­čao o svo­jim ulo­vi­ma i teh­ni­ka­ma ko­je ko­ri­sti za lov te gra­blji­vi­ce na pri­rod­ni ma­mac (ke­de­ra) i mu­va­nje. A ka­ko mo­ja is­ku­stva o ovom na­či­nu ri­bo­lo­va uglav­nom po­ti­ču sa Ta­mi­ša, odav­no sam bio za­in­te­re­so­van za to da vi­dim u če­mu su taj­ne mu­va­nja na mno­go ve­ćoj i ri­bom bo­ga­ti­joj re­ci, ko­ja je znat­no du­blja (smuđ se pe­ca i na du­bi­na­ma do 10 m), a još spo­ri­jeg to­ka. Ko­nač­no smo se do­go­vo­ri­li, i to ne sa­mo da pe­ca­mo, već i da sni­mi­mo pri­log za jed­nu no­vu TV emi­si­ju, u či­ju je re­a­li­za­ci­ju uklju­če­no vi­še čla­no­va re­dak­ci­je Ri­bo­lo­va.

Smudj

GI­LE­TO­VO PE­CA­NJE SMU­ĐA mi se svi­de­lo mno­go pre ne­go što smo uop­šte sti­gli na Ti­su, jer se is­po­sta­vi­lo da ne mo­ra­mo da ra­ni­mo. Na­šli smo se u Zre­nja­ni­nu, kod Gi­le­ta, u de­vet sa­ti uju­tru, po­pi­li ka­fu, sa­če­ka­li nje­go­vog part­ne­ra u ri­bo­lo­vu Zo­ki­ja i upu­ti­li se ko­li­ma ka Ti­si. Zo­ki, tj. Zo­ran Ma­ri­nac, mla­di je ri­bo­lo­vac, pri­pad­nik »haj-tek« ge­ne­ra­ci­je, od­li­čan po­zna­va­lac pri­bo­ra, no­vih teh­ni­ka i pri­stu­pa ri­bo­lo­vu. On i Gi­le se od­lič­no do­pu­nju­ju na vo­di, pa za­to kao tim i ostva­ru­ju do­bre ulo­ve. Kod Ža­balj­skog mo­sta skre­nu­li smo de­sno i po­sle oko tri ki­lo­me­tra vo­žnje na­si­pom spu­sti­li se do re­ke. Tu nas je če­kao ve­li­ki li­me­ni ča­mac u ko­ji smo se ukr­ca­li i po­šli uz­vod­no. Dok smo plo­vi­li, obra­tio sam pa­žnju na nji­hov pri­bor. Obo­ji­ca su po­ne­li po dva ka­sting šta­pa sa mul­ti­pli­ka­to­ri­ma, raz­li­či­te du­ži­ne i sna­ge (po je­dan od oko 2,15 m i te­ži­ne ba­ca­nja do 80 g, te po je­dan od 2,4 m, t.b. 100 g), što ka­ko ću ka­sni­je vi­de­ti ni­je ni­ma­lo slu­čaj­no, ali je Gi­le imao i je­dan sa sta­ci­o­nar­nom ma­ši­ni­com – da se na­đe ako za­tre­ba.

STA­LI SMO NAJ­PRE u jed­nom li­ma­nu, iza obo­re­nog sta­bla, ka­ko bi­smo ulo­vi­li ke­de­re. Dok su skla­pa­li če­re­nac, Zo­ki i Gi­le su u ne­ko­li­ko na­vra­ta u kon­tek­stu ko­ji ni­je za no­vi­ne po­me­nu­li onog ko je za­bra­nio upo­tre­bu mre­ži­ce za lov ri­bi­ca za ma­mac, a što oni, kao ni ma ko­ji dru­gi re­kre­a­tiv­ni ri­bo­lo­vac ko­ji je to po­ma­ga­lo ko­ri­stio, ne mo­gu da raz­u­me­ju. Sre­ćom, ke­de­ra na Ti­si ima u ve­li­kom bro­ju, pa smo br­zo ulo­vi­li ko­li­či­nu do­volj­nu za ce­lo­dnev­no pe­ca­nje. Na­sta­vi­li smo čam­cem još oko ki­lo­me­tar, a on­da smo sta­li i ve­za­li se za jed­no od tri sta­ba­la pa­la jed­no uz dru­go, ko­ji­ma je iz vo­de vi­ri­la tek po­ne­ka gra­na.

»Ov­de je du­bi­na oko se­dam me­ta­ra«, re­kao mi je Gi­le, »a do­le je ne­vi­đe­ni krš. Za­to i ima smu­đa.« Ni­smo još ni oka­či­li ke­de­re na udi­ce, a sa oba­le smo za­ču­li glas jed­nog Gi­le­to­vog dru­ga­ra, ko­ji je če­kao ša­ra­na... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 440-)

fShare