Klen važi za najvećeg svaštojeda među ribama naših voda, ali i za pravog sladokusca, koji naročito rado jede sezonsko voće. A na podugačkom spisku njegovih poslastica šljiva zauzima posebno mesto, ne samo zato što donosi mnogo akcije, već i zato što se na nju pretežno hvataju krupni komadi
Vodostaj Južne Morave u blizini Leskovca je u poslednjih mesec dana izuzetno mali (oko + 7 cm), pa se zbog toga i zbog velikih vrućina voda mnogo ugrejala. Većina vrsta bele ribe preko dana miruje i praktično je jedino noću moguće prevariti ponekog šljivara i skobalja, a slično je i sa bucovom i somom – oni, doduše, po ceo dan jure kedere, ali se na varalice ili prirodne mamce veoma retko zaleću dok je sunce na horizontu i gotovo se isključivo hvataju po mraku. Na sreću nas koji ni u ovom periodu ne možemo bez ribolova, i sada se ima šta pecati, jer je ovo pravo vreme za lov klena na žutu šljivu.
ZA TAKVO PECANJE TREBA tražiti virove natkriljene granjem drveća; u njima može biti krša, u kom klen nalazi sigurnost i hranu. Postavljamo se tako da budemo nešto uzvodnije od vira, i to na obali uz koju se on nalazi, kako bi tok mamac zabačen ka sredini reke i malo nizvodno doneo tačno u duboki i mirni deo vira, u kom veliki klenovi nalaze skrovište i gde provode vreme preko dana. Kako trenutno voda Južne Morave ima boju kafe (po svoj prilici zbog rada fabrika u Vranju i Vladičinom Hanu), a dodatno je zamućena usled radova na gradnji auto-puta kroz Grdeličku klisuru, na njoj je pecanje skoro nemoguće, pa mi je preostalo da probam da klena na šljivu lovim na Vlasini, ali ne na istim terenima na kojima sam u poslednjih nekoliko meseci u više navrata veoma lepo prolazio na dudinju i višnju.
Ovog puta sam krenuo malo uzvodnije, do mesta Kruševica, odakle sam pošao nizvodno prema Vlasotincu. Kupača na ovom delu ima dosta, ali ima i vrlo nepristupačnih terena, na kojima se od mesta do mesta može stići bukvalno samo plivanjem, jer je obala gusto obrasla i neprohodna, a korito duboko, tako da se ni u kombinezonu ne može gaziti kroz vodu.
Za pecanje na šljivu ja koristim bolonjez dužine pet ili šest metara, zavisno od terena, sa malom i brzom mašinicom, na kojoj je osnovni najlon debljine 0,18 mm. Ispod njega (bez vrtilice, sistemom »omča na omču«) montiram i do jednog metra dugačak predvez od najlona promera 0,16 mm, sa udicom veličine 2, »kristal« tipa (dugog vrata, prilično uzanog luka i vrha blago povijenog u stranu), a osim pobrojanih elemenata ovaj sistem čini još samo otežanje u vidu jedne olovne dramlije od najviše 0,5 g.
ŠLJIVU NA UDICU MONTIRAMO tako što je nabodemo malo sa strane, pa izvučemo vrh, okrenemo ga... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 434-)