Is­ku­sne ša­ran­dži­je ve­ći­nu iz­la­za­ka na vo­du ko­ri­ste i da is­pro­ba­ju ne­ke pre­zen­ta­ci­je, mam­ce, de­lo­ve pri­bo­ra, va­ri­jan­te hra­nje­nja. A ka­da je na vo­di vi­šeč­la­na eki­pa sa­sta­vlje­na od vr­snih ri­bo­lo­va­ca, mo­guć­no­sti za po­re­đe­nje i pri­ku­plja­nje bit­nih in­for­ma­ci­ja, a na­rav­no i za do­bre ulo­ve, još su ve­će.

Sneško

Je­ze­ro Ka­sap­ska ada kod No­vog Sa­da na­sta­lo je is­ko­pom pe­ska za po­tre­be grad­nje auto-pu­ta. Nje­go­vo pre­tva­ra­nje u ko­mer­ci­jal­ni re­vir po­če­lo je 2010. go­di­ne. Ta­da je pri­o­ba­lje po­šu­mlje­no, a u vo­du su uba­če­ne školj­ke i pa­nje­vi. Ri­blji fond su u to vre­me či­ni­li štu­ka, tol­sto­lo­bik, me­lez (ba­bu­ška) i de­ve­ri­ka, a po­tom je une­to i se­dam to­na amu­ra i ša­ra­na (pro­seč­ne te­ži­ne 7,8 kg), od ko­jih je naj­ve­ći imao 21 kg. Re­vir, ko­jim upra­vlja udru­že­nje sport­skih ri­bo­lo­va­ca Gla­u­cus, po­čeo je sa ra­dom 2011. go­di­ne.

Vo­da je či­sta, go­to­vo bi­stra, i bo­ga­ta ki­se­o­ni­kom, pa je ri­ba iz­u­zet­no bor­be­na i u do­broj kon­di­ci­ji. Dno je pe­sko­vi­to, kao i u ce­loj bli­žoj oko­li­ni (ovu­da je, po ne­kim po­da­ci­ma, ne­ka­da te­kao Du­nav). Od ve­ći­ne ša­ran­skih re­vi­ra Ka­sap­ska ada se raz­li­ku­je po iz­ra­zi­to ne­u­jed­na­če­noj du­bi­ni, ko­ja va­ri­ra od 1,5 do čak 8 m, dok u pro­se­ku iz­no­si 4,5 m. Zbog tih osci­la­ci­ja, pe­ca­nje je pri­lič­no zah­tev­no i na­la­že upo­tre­bu mar­ke­ra ra­di is­pi­ti­va­nja dna i pro­na­la­že­nja iz­gled­nih mi­kro­lo­ka­ci­ja. Do sva­kog od 14 ure­đe­nih i pro­stra­nih me­sta mo­že se do­ći ko­li­ma.

KRA­JEM PR­VE DE­KA­DE ma­ja, tro­čla­ni Me­leg Ba­it tim, ko­ji su či­ni­li Zo­ran Mu­su­lin, La­zar Ku­pre­ški i pot­pi­snik ovog pri­lo­ga, od­lu­čio je da je­dan dan pro­ve­de na ovoj vo­di, i to pe­ca­ju­ći na po­zi­ci­ji 12. Po do­la­sku smo naj­pre ras­pa­ko­va­li pri­bor i po­di­gli ša­tor, a po­tom pri­stu­pi­li mar­ki­ra­nju dna. Od­lu­či­li smo da pri­hra­nu i mam­ce pla­si­ra­mo na 75 m uda­lje­ni sprud. Du­bi­na je na nje­mu bi­la 3,5 m, a u zo­ni ko­ja ga okru­žu­je dvo­stru­ko ve­ća. Ka­ko do spru­da do­pi­re znat­no vi­še sun­če­ve sve­tlo­sti ne­go do dna oko nje­ga, usled če­ga ima i vi­še pri­rod­ne hra­ne, zna­li smo da ri­ba tu iz­la­zi u po­tra­zi za je­lom. Zna­li smo, ujed­no, da mo­ra­mo da za­ba­cu­je­mo i pri­hra­nju­je­mo mak­si­mal­no pre­ci­zno, jer bi pri sva­kom pre­ba­ča­ju ili pod­ba­ča­ju mam­ci ili hra­na za­vr­ši­li u ve­ćoj du­bi­ni, gde mo­guć­nost da se ša­ran ja­vi ta­ko­đe po­sto­ji, ali je znat­no ma­nja ne­go na spru­du. Naj­lon sa mar­ker šta­pa smo iz­me­ri­li do de­la za­ka­če­nog za lajn-klip, na­mo­ta­va­ju­ći ga oko dva ko­či­ća uda­lje­na 4 m je­dan od dru­gog (kao što je opi­sa­no u tek­stu ob­ja­vlje­nom na ovim stra­na­ma u pro­šlom bro­ju), i po­tom obe­le­ži­li me­sto sa kog će­mo za­ba­ci­va­ti, te pri­stu­pi­li od­me­ra­va­nju po­treb­ne du­ži­ne naj­lo­na na šta­po­vi­ma sa ko­ji­ma će­mo pe­ca­ti i na spod šta­pu (na­me­nje­nom za ba­ca­nje ra­ke­ta sa pri­ma­mom)... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 376-)

fShare