Prem­da je ba­bu­ška u mno­gim vo­da­ma vr­lo broj­na, a uz to ni­je na­ro­či­to ve­li­ki pro­bi­rač u po­gle­du pri­hra­ne i ma­ma­ca, ipak tre­ba do­sta is­ku­stva i ume­ća da bi se na pro­seč­no bo­ga­toj vo­di ču­var­ka na­pu­ni­la krup­nim ko­ma­di­ma. Evo re­cep­ta za uspeh u ovom pe­ri­o­du...

U pro­le­će se ve­ći­na ci­pri­ni­da ko­ji na­sta­nju­ju na­še vo­de mre­sti. Ka­ko su od pre pet go­di­na mno­ge ri­bo­lov­no atrak­tiv­ne vr­ste (sko­balj, mre­na, klen, de­ve­ri­ka, prot­fiš i plo­ti­ca) za­šti­će­ne lo­vo­sta­jem, na­ma ko­ji po­štu­je­mo pro­pi­se i na­sto­ji­mo da te ri­be ne uz­ne­mi­ra­va­mo mo­guć­no­sti za pe­ca­nje su ve­o­ma su­že­ne. Na sre­ću, ipak ih ima, pa se ja ta­ko u ovom pe­ri­o­du po pra­vi­lu po­sve­ću­jem lo­vu ba­bu­ške, tj. sre­br­nog ka­ra­ša (Ca­ras­si­us gi­be­lio, ra­ni­je Ca­ras­si­us aura­tus gi­be­lio). Ta ri­ba iz po­ro­di­ce ša­ran­ki po­re­klom je iz Azi­je i od­lič­no se pri­la­go­di­la na­šim vo­da­ma u ko­je je do­spe­la ve­štač­kim pu­tem. Na­ža­lost, nje­no je ši­re­nje za di­rekt­nu po­sle­di­cu ima­lo sma­nje­nje broj­no­sti, bez­ma­lo i ne­sta­nak ne­kih autoh­to­nih vr­sta, a pre sve­ga li­nja­ka i zlat­nog (bar­skog) ka­ra­ša (Ca­ras­si­us ca­ras­si­us). Me­đu­tim, ba­bu­šku ve­o­ma ra­do lo­vi ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca, po­go­to­vo onih mla­đih, od ko­jih su mno­gi ka­ri­je­ru i po­če­li hva­ta­ju­ći baš nju. Pro­le­će, ka­da se ona mre­sti, pra­vo je vre­me za pe­ca­nje te ri­be, na­ro­či­to na sta­ja­ći­ca­ma či­ja se vo­da sa­da ubr­za­no za­gre­va, usled če­ga se i ak­tiv­nost »ba­be« po­ve­ća­va, a ne­ret­ko se do­bi­ja­ju i ka­pi­tal­ni pri­mer­ci.

Spora vožnja

PO­VE­DE LI SE RAZ­GO­VOR O MAM­CI­MA,  mno­gi će re­ći da je gli­sta đu­bre­tar­ka ne­pre­va­zi­đe­na. Ona, me­đu­tim, ni­je do­bar iz­bor za vo­de u ko­ji­ma ži­vi pro­ždr­lji­vi sva­što­jed cver­glan (ter­pan), ko­ji po­seb­no vo­li me­sne mam­ce i sko­ro si­gur­no će nam ve­o­ma br­zo oga­di­ti sva­ki po­ku­šaj pe­ca­nja na gli­stu. Če­sto se ba­bu­ški na udi­ci nu­di i hleb, i to u ra­znim va­ri­jan­ta­ma – ru­ža, ko­ri­ca, ku­gli­ca (valj­čić) obič­nog hle­ba ili ko­ma­dić onog ri­bo­lov­nog.

Ja mam­ce bi­ram pre­ma ra­ni­jim is­ku­stvi­ma sa sva­ke po­je­di­nač­ne vo­de, a na te­re­ne na ko­je pr­vi put idem no­sim što ši­ri asor­ti­man, ka­ko bih eks­pe­ri­men­ti­šu­ći usta­no­vio šta da­je naj­bo­lje re­zul­ta­te. Ipak, ne­ka­ko naj­vi­še pe­cam na raz­ne vr­ste ku­ku­ru­za – še­će­rac, ku­pov­ni aro­ma­ti­zo­va­ni ku­va­ni ku­ku­ruz iz te­gli­ce (kao naj­lov­ni­ji mi se po­ka­zao onaj sa mi­ri­som školj­ke), sta­ri ku­va­ni ku­ku­ruz (tzv. am­ba­rac)... U ovo do­ba go­di­ne naj­če­šće ko­ri­stim še­će­rac, i to uglav­nom za­mr­znu­ti. Ako že­lim da uz ba­bu­šku lo­vim i bo­dor­ku i cr­ven­per­ku, na udi­cu ka­čim sit­ni­ja zr­na, dok se za krup­ni­ja opre­de­lju­jem u slu­ča­ju da že­lim da iz­beg­nem sit­nu ri­bu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 349-)

fShare