Va­ra­li­ča­ri ko­ji ima­ju ča­mac na ve­li­kim re­ka­ma, po­put Du­na­va, po pra­vi­lu smu­đa pre­ko da­na lo­ve ili ver­ti­kal­nim dži­go­va­njem, iz plo­vi­la no­še­nog sna­gom vo­de­nog to­ka, ili si­dre­njem (uz even­tu­al­no po­ve­re­me­no me­nja­nje me­sta) i kla­sič­nim dži­go­va­njem. Me­đu­tim, ne­ki te­re­ni su kao stvo­re­ni za kom­bi­no­va­nje te dve teh­ni­ke lo­va na ve­štač­ke mam­ce.

Kra­jem av­gu­sta, dr Mi­lan Mar­jan Po­cr­nja, kon­struk­tor i pro­iz­vo­đač Mo­narch Dok vo­ble­ra i si­li­ko­na­ca, po­zvao me je da do­đem do nje­ga ka­ko bi­smo lo­vi­li smu­đa na ču­ve­nim te­re­ni­ma na Du­na­vu kod Da­lja (Hr­vat­ska), ko­je sam le­ti­mič­no upo­znao uče­stvu­ju­ći pro­šle go­di­ne na Mo­narch Dok ku­pu. Od­mah sam po­zvao Jo­va­na Lon­ča­ra Jo­džu, svog pri­ja­te­lja i stal­nog part­ne­ra u ri­bo­lo­vač­kim avan­tu­ra­ma, i do­go­vor je br­zo pao.

Svlacenje niz kosinu

U su­bo­tu, 30. av­gu­sta, u ra­no po­pod­ne, sti­gli smo u Dalj na­to­va­re­ni šta­po­vi­ma i tor­ba­ma pre­pu­nim si­li­ko­na­ca, olo­va i vo­ble­ra. Kao i uvek, po­ne­li smo i ono što tre­ba i što ne tre­ba, za sva­ki slu­čaj.

U do­go­vo­re­no vre­me ula­zi­mo u ka­fa­nu ko­le­ge Kre­še, po­zna­ti­jeg kao Ža­bac, ko­ja se na­la­zi na­do­mak naj­bo­ljih me­sta za va­ra­li­ča­re­nje smu­đa. Ubr­zo sti­že i Mi­lan, ko­ji od­mah s vra­ta va­di ne­ko­li­ko »gu­mi­ca« iz dže­pa.

– Mom­ci, ovo mo­ra­te pro­ba­ti – go­vo­ri i pru­ža nam še­do­ve Mo­narch Dok Trig­ger, ko­ji su nas odu­še­vi­li na pr­vi po­gled.

– Da po­je­de­mo ne­što?

– Ne – od­go­va­ra­mo Jo­dža i ja uglas.

– Da ma­kar po­pi­je­mo po pi­će?

– Ne, ide­mo od­mah na vo­du!

Iz­la­zi­mo iz ka­fa­ne, do­la­zi­mo do ko­la i po­či­nje­mo da va­di­mo opre­mu, a Dok nas za­ču­đe­no gle­da.

– Slo­bod­no sve to od­mah vra­ti­te u ko­la, a po­ne­si­te sa­mo po je­dan štap – ka­že nam naš do­ma­ćin uz sme­šak i po­tom ko­man­du­je po­kret do plo­vi­la.

Na sa­moj oba­li – još jed­no iz­ne­na­đe­nje. Mi­la­nov ča­mac sa mo­to­rom i kom­plet­nom ri­bo­lo­vač­kom opre­mom če­ka nas jed­no­stav­no pri­ve­zan uz oba­lu, bez ijed­nog ka­tan­ca?! Od­mah po ukr­ca­va­nju, Dok is­pod pram­ca va­di ku­ti­je pu­ne džig udi­ca i si­li­ko­na­ca, otva­ra ih i do­da­je nam ih uz re­či: – Pe­caj­te kao da su va­še, bez ustru­ča­va­nja – a za­tim nam da­je uput­stva za ri­bo­lov. Pe­ca­će­mo do su­mra­ka, i to kla­sič­nim dži­go­va­njem i ver­ti­ka­li­sa­njem, iz čam­ca ko­ji Du­nav la­ga­no no­si. Kre­će­mo!

DOK SE PRI­PRE­MA­MO, Mi­lan nam su­ge­ri­še da za­ba­cu­je­mo pre­ma oba­li i za­tim uz sko­ko­ve po­la­ko »svla­či­mo« džig niz ko­si­nu, a po­tom da ne­ko vre­me ver­ti­kal­no dži­gu­je­mo is­pod sa­mog čam­ca... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 358-)

fShare