Naj­jed­no­stav­ni­je uput­stvo za pro­na­la­že­nje smu­đa (ali i svih dru­gih ri­ba) gla­si: on je uvek ta­mo gde ga usme­ra­va ne­ko de­ša­va­nje. A de­ša­va­njem mo­že­mo sma­tra­ti sva­ku pro­me­nu u vo­di, ko­ja tom pre­da­to­ru pru­ža mo­guć­nost iz­bo­ra. Sle­de­ći to pra­vi­lo, us­pe­će­mo da ga na­đe­mo u ve­li­kom bro­ju slu­ča­je­va.

Po­na­ša­nje ri­ba je ure­đe­no in­stink­ti­ma i u funk­ci­ji je op­stan­ka. Tri po­tre­be ključ­ne za pre­ži­vlja­va­nje su raz­mno­ža­va­nje, bez­bed­nost i is­hra­na. One su ogra­ni­če­ne mo­guć­no­sti­ma je­din­ke i uslo­vi­ma u ko­ji­ma ži­vi. U sre­di­ni u ko­joj ve­ći je­de ma­njeg op­sta­je onaj ko uspe­va da uskla­đu­je na­gon za je­lom i strah. Smuđ je gra­blji­vac, ali u svom okru­že­nju ima ve­ćeg pre­da­to­ra i ne sme se mno­go iz­la­ga­ti da ne bi i sam po­stao plen. Glad i strah su u obr­nu­toj pro­por­ci­ji – ka­da je­dan ose­ćaj ja­ča, dru­gi sla­bi i obr­nu­to. Ta­ko je kod svih ži­vo­ti­nja, pa i kod ri­ba. Je­de se br­zo, ono­li­ko ko­li­ko je neo­p­hod­no, i skla­nja se u za­klon. Zbog to­ga je pe­riod ak­tiv­nog hra­nje­nja smu­đa kra­tak, dok ve­ći deo vre­me­na pro­vo­di ta­mo gde se ose­ća bez­bed­no. Dru­gi raz­log krat­kog bo­rav­ka na lo­vi­štu je ra­ci­o­nal­na po­tro­šnja ener­gi­je. Pre­da­tor mo­ra bi­ti efi­ka­san, pa ata­ku­je na plen naj­ve­ćom br­zi­nom, ali sa naj­ma­nje dis­tan­ce. Ne­u­speh pri­li­kom pr­vog na­pa­da do­vo­di do gu­bit­ka sna­ge, što sma­nju­je ve­ro­vat­no­ću za uspe­šnost dru­gog po­ku­ša­ja. Ge­pard ko­ji iz dva po­ku­ša­ja ne ulo­vi an­ti­lo­pu po­tro­šio je sav gli­ko­gen iz mi­ši­ća i je­tre, i u ozbilj­noj je opa­sno­sti da ugi­ne od gla­di. Slič­no se de­ša­va i sa smu­đem, pa onaj ko že­li da ulo­vi ovu ri­bu svo­ju stra­te­gi­ju i tak­ti­ku mo­ra pri­la­go­di­ti nje­nom po­na­ša­nju, to jest iz­vr­ši­ti od­go­va­ra­ju­ću pre­zen­ta­ci­ju va­ra­li­ce u pra­vo vre­me i na pra­vom me­stu.

Varaličarenje smuđa

AKO PO­NA­ŠA­NJE SMU­ĐA po­sma­tra­mo u du­žem pe­ri­o­du kroz pri­zmu nje­go­vih po­tre­ba, mo­že­mo ste­ći pri­lič­no ja­snu sli­ku o nje­go­vom kre­ta­nju i me­sti­ma na ko­ji­ma se za­dr­ža­va, ma­da ne i pot­pu­nu. Lo­ci­ra­ti ri­bu, ko­ja mo­že bi­ti bi­lo gde u vo­di, na osno­vu ono­ga što vi­di­mo, za­ni­mlji­va je igra, či­ji se is­hod ne zna. Upo­tre­bom so­na­ra do­bi­ja­mo niz ko­ri­snih in­for­ma­ci­ja, ali se na nje­ga ne mo­že­mo u pot­pu­no­sti oslo­ni­ti, jer nam ni­jed­na spra­va, pa ni ta, ne mo­že pri­ka­za­ti ni­vo tre­nut­ne ak­tiv­no­sti ma ko­je ri­be u vo­di. Smuđ se kre­će i za­u­zi­ma ova­kav ili ona­kav po­lo­žaj u za­vi­sno­sti od mno­gih či­ni­la­ca, od ko­jih sa­mo za ne­ke zna­mo i uoča­va­mo ih. Ni­je uvek na is­toj dis­tan­ci u od­no­su na raz­ne struk­tu­re, stal­ne ili pro­me­nji­ve, a po­sma­trač ni­ka­da sa si­gur­no­šću ne mo­že zna­ti šta se pod vo­dom de­ša­va... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 379-)

fShare