Me­đu na­šim ri­bo­lov­ci­ma uvre­že­no je mi­šlje­nje da se klen u hlad­ni­jem de­lu go­di­ne i na sta­ja­ći­ca­ma i na te­ku­ći­ca­ma ne­u­po­re­di­vo lak­še i uspe­šni­je lo­vi na pri­rod­ne mam­ce ne­go na va­ra­li­ce. Ovaj pri­log sa­mo je je­dan u ni­zu do­ka­za da stva­ri ne sto­je baš ta­ko i da se i blin­ke­ri­sa­njem klen, uz od­go­va­ra­ju­ći pri­stup, mo­že od­lič­no hva­ta­ti čak i ka­da je tem­pe­ra­tu­ra vo­de bli­zu tač­ke mr­žnje­nja

U zim­skom pe­ri­o­du ve­ći­na ko­le­ga ko­je lo­ve kle­na va­ra­li­ča­re­njem pri­vre­me­no od­u­sta­je od svog ho­bi­ja i če­ka pro­le­će ili pre­la­zi na lov ne­kom dru­gom teh­ni­kom. Sa­mo ma­li broj onih naj­u­por­ni­jih i naj­za­gri­že­ni­jih na­sta­vlja da se nad­mu­dru­je sa omi­lje­nom gra­blji­vi­com, i to sve dok ih sa vo­de ne ote­ra­ju led i ve­li­ke hlad­no­će, ko­je one­mo­gu­će pe­ca­nje ili ga ote­ža­ju to­li­ko da ono iz­gu­bi smi­sao.

Klen

Ja sam je­dan od tih ko­ji do po­sled­njeg mo­men­ta na­sta­vlja­ju sa va­ra­li­ča­re­njem, a za ta­kav pri­stup sam pro­šle ne­de­lje, tač­ni­je u če­tvr­tak, 6. de­cem­bra, bio na­gra­đen fan­ta­stič­nim ri­bo­lo­vom, do­du­še bez ka­pi­ta­la­ca, ali sa dvo­ci­fre­nim bro­jem uhva­će­nih kle­no­va i još ve­ćim bro­jem na­pa­da, pro­ma­ša­ja i spa­da­nja. Odu­še­vljen do­ži­vlje­nim, bez pre­mi­šlja­nja sam pri­hva­tio pred­log glav­nog ured­ni­ka Ri­bo­lo­va da na­pi­šem ne­što o svo­jim is­ku­stvi­ma u zim­skom lo­vu jed­ne od naj­po­pu­lar­ni­jih ri­ba na­ših vo­da na ve­štač­ke mam­ce.

U zim­skim uslo­vi­ma, tj. u iz­ra­zi­to hlad­noj vo­di, kle­nov me­ta­bo­li­zam je ve­o­ma uspo­ren, pa mu tre­ba ma­nje hra­ne ne­go u osta­lim de­lo­vi­ma go­di­ne, a uz to ni­je ras­po­lo­žen da jur­ca za ple­nom, već je pr­ven­stve­no ori­jen­ti­san na ku­plje­nje ono­ga što mu se na­đe is­pred no­sa ili što mu tok prak­tič­no sam uba­ci u usta. Tim okol­no­sti­ma tre­ba da pri­la­go­di­mo svoj pri­stup, a i pri­bor ko­ji ko­ri­sti­mo.

UME­STO BR­ZOG ŠTA­PA, ka­kav mno­gi va­ra­li­ča­ri naj­vi­še vo­le i če­sto ko­ri­ste, sa­da bi tre­ba­lo oda­bra­ti ne­ki pa­ra­bo­lič­ni­ji, a na ma­ši­ni­cu bi ume­sto ple­te­ni­ce sva­ka­ko va­lja­lo na­mo­ta­ti ne­ki mo­no­fil (naj­lon ili flu­o­ro­kar­bon od­go­va­ra­ju­će de­blji­ne). Glav­ni raz­log za ta­kav iz­bor le­ži u to­me što je ri­ba tro­ma, usled če­ga su joj na­pa­di spo­ri i mla­ki, pa su ka­če­nja če­sto plit­ka, što ako je štap oštar a stru­na ne­te­glji­va la­ko mo­že za po­sle­di­cu ima­ti da udi­ca pro­se­če usta i da nam ri­ba spad­ne. Na­su­prot to­me, mek­ši štap i te­glji­vi­ja stru­na bo­lje amor­ti­zu­ju uda­re to­kom bor­be i te­ži­nu ri­be, pa su nam ve­će i šan­se da je sa ta­kvim kom­ple­tom u opi­sa­nim uslo­vi­ma za­mo­ri­mo i iz­va­di­mo. Osim to­ga, mo­no­fil (bi­lo da je naj­lon ili flu­o­ro­kar­bon) ne upi­ja vo­du, pa će se ma­nje le­di­ti i on i vo­đi­ce kroz ko­je pro­la­zi, što u si­tu­a­ci­ji ka­da je tem­pe­ra­tu­ra va­zdu­ha i vo­de oko nu­le mo­že go­to­vo sa­svim one­mo­gu­ći­ti ri­bo­lov upre­de­nom stru­nom. Za zim­sko va­ra­li­ča­re­nje kle­na na Cr­nom Ti­mo­ku ja ko­ri­stim te­le­skop­ski šta­pić du­ži­ne 1,8 m i de­kla­ri­sa­ne te­ži­ne ba­ca­nja od 5 do 15 g, sa ma­lom ma­ši­ni­com, ko­ja mo­že da pri­mi sto­ti­nak me­ta­ra naj­lo­na preč­ni­ka 0,18-0,20 mm, što je sa­svim do­volj­no bu­du­ći da su u toj vo­di i kle­no­vi ki­la­ši ve­o­ma ret­ki, te da su oni ko­ji se tu lo­ve u pro­se­ku znat­no ma­nji, pa go­re­na­ve­de­nim kom­ple­tom mo­gu da sa­vla­dam sva­kog »gla­vo­nju« ko­ji mi uda­ri, a i da uži­vam i u bor­bi sa ma­njim je­din­ka­ma, ka­kve se naj­če­šće ja­vlja­ju.

KA­DA JE REČ O ME­STU, sa­da je stvar u ne­ku ru­ku lak­ša, a u ne­ku te­ža... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 469-)

fShare