Krajem prve polovine jeseni, kada temperature vazduha i vode značajnije opadnu, a velike reke počnu da nadolaze i mute se, većina grabljivica po pravilu počne da se vrlo intenzivno hrani, kako bi se pripremila za predstojeću zimu i tada se može veoma uspešno loviti. Međutim, naše reke su, zahvaljujući neobično toplom i prilično suvom vremenu za ovo doba godine još uvek dosta zagrejane, bistre i niske. Kako uspešno varaličariti u takvim uslovima?

Dok varaličari u velikom delu sveta za lov varalicama od meke gume prevashodno koriste džig udice sa nalivenim olovnim otežanjem, u Rusiji primenjuju drugačije rešenje – mamac postave na dvokraku udicu i potom ga kače za olovnu kuglu, tako da je sa otežanjem spojen labavom vezom i mnogo je atraktivniji za ribu u fazi tonjenja, a lovan je i pri povlačenju, pa čak i u mirovanju. Veoma sličan sistem primenljiv je i na našim vodama.

I ove je­se­ni, ja­pan­sko-ne­mač­ka kom­pa­ni­ja Da­i­wa-Cor­mo­ran upri­li­či­la je za svo­je evrop­ske po­slov­ne part­ne­re re­dov­nu pre­zen­ta­ci­ju no­vi­te­ta za na­red­nu se­zo­nu. U gra­di­ću Štar­nber­gu, bli­zu Min­he­na, to­kom dva da­na su se uvo­zni­ci i di­stri­bu­te­ri do de­ta­lja upo­zna­li sa broj­nim no­vi­te­ti­ma iz po­nu­de dve­ju po­pu­lar­nih rob­nih mar­ki – od va­ra­li­ca, šta­po­va i ma­ši­ni­ca, pre­ko sit­nog pri­bo­ra, do gar­de­ro­be i pra­te­će opre­me.

Deo Du­na­va uz le­vu oba­lu, od 1.231 do 1.226 ki­lo­me­tra, pre­ko pu­ta srem­skog se­la Kr­če­din, de­ce­ni­ja­ma je va­žio za je­dan od ri­bom naj­bo­ga­ti­jih na po­te­su iz­me­đu Be­o­gra­da i No­vog Sa­da. Iako se po­sled­njih go­di­na tu ne pe­ca kao ne­ka­da, taj te­ren ite­ka­ko ima šta da po­nu­di, ka­ko oni­ma ko­ji pe­ca­ju ci­pri­ni­de, ta­ko i lov­ci­ma na sve du­nav­ske gra­blji­vi­ce.

I ove je­se­nim, ri­bo­lov­ci su na Sav­sko je­ze­ro u Be­o­gra­du na­va­li­li od­mah po za­vr­šet­ku ku­pa­li­šne se­zo­ne. Va­ra­li­ča­ri da ju­re štu­ku, ban­da­ra i smu­đa, a fi­de­ra­ši da če­ka­ju po­če­tak cu­ga krup­ne de­ve­ri­ke, po ko­joj je ovaj re­vir i po­znat. U po­čet­ku su uglav­nom lo­vi­li cver­gla­ne, sit­ne de­ve­ri­ke, le­pe bo­dor­ke i po­ne­kog ban­da­ra, ali ni ne po­mi­šlja­ju na od­u­sta­ja­nje, jer lo­pa­ta­re sa­mo što ne kre­nu.

Ži­vi ke­der (naj­če­šće ba­bu­ška du­ga do de­se­tak cen­ti­me­ta­ra) ube­dlji­vo je naj­če­šće ko­ri­šćen pri­rod­ni ma­mac za štu­ku na na­šim vo­da­ma. Ri­bo­lov­ci iz mno­gih ze­ma­lja za­pad­ne i se­ver­ne Evro­pe sa ve­li­kim uspe­hom ko­ri­ste mr­tve ke­de­re, i to mor­ske bar jed­na­ko če­sto ko­li­ko i reč­ne. Svoj re­cept za uspeh u ta­kvom ri­bo­lo­vu ot­kri­va je­dan od naj­ču­ve­ni­jih štu­ka­ro­ša na­šeg kon­ti­nen­ta.