Imam 24 go­di­ne, a pe­ca­njem se ba­vim mal­te­ne od ka­da sam pro­ho­dao. To i ni­je čud­no, ka­da se ima u vi­du da sam od­ra­stao na spla­vu, na re­ci Sa­vi, gde sam i za­vo­leo pri­ro­du i ri­bo­lov. Da­nas mi je ceo ži­vot ve­zan za vo­du, bu­du­ći da se pro­fe­si­o­nal­no ba­vim va­ter­po­lom – igram za Bar­se­lo­ne­tu, a na­stu­pio sam ne­ko­li­ko pu­ta i za na­šu re­pre­zen­ta­ci­ju.

De­ve­ri­ku mo­že­mo uspje­šno hva­ta­ti ra­znim teh­ni­ka­ma, ali zbog nje­nih ži­vot­nih na­vi­ka i na­či­na na ko­ji uzi­ma hra­nu ri­bo­lov fi­der šta­po­vi­ma i hra­ni­li­ca­ma kao da je iz­mi­šljen baš za nju. De­ve­ri­ka, po­go­to­vo krup­na, ma­mac uglav­nom uzi­ma sa dna, a pri tom je iz­u­zet­no va­žno da je on ne­po­kre­tan.

U da­ni­ma oko pr­vog ma­ja, vo­do­staj Dri­ne je bio ogro­man, a pro­tok kroz ka­pi­je hi­dro­e­lek­tra­ne Ba­ji­na Ba­šta iz­no­sio je pre­ko 1.000 ku­bi­ka u se­kun­di, ta­ko da od mog pla­na da pra­zni­ke pro­ve­dem lo­ve­ći pa­strm­ku niz­vod­no od Pe­ruć­ca ni­je bi­lo ni­šta.

Tog maj­skog po­po­dne­va sam sa sva­ko­dnev­nim oba­ve­za­ma za­vr­šio ne­što ra­ni­je ne­go ina­če, pa sam se upu­tio ka mom omi­lje­nom ka­na­lu Ga­lo­vi­ca. Pri pr­vom po­gle­du na vo­du pro­že­lo me je do­bro po­zna­to uz­bu­đe­nje, ko­je sva­ki istin­ski lju­bi­telj pri­ro­de i sport­ski ri­bo­lo­vac uvek ose­ti pri su­sre­tu sa vo­dom pu­nom iza­zo­va i iz­ne­na­đe­nja.

Ta­miš je kra­jem apri­la u do­njem to­ku bio iz­u­zet­no vi­sok i van ko­ri­ta, ta­ko da je ri­ba bi­la ra­štr­ka­na na ogrom­nom pro­stran­stvu. Kop­ne­nim pu­tem go­to­vo nig­de ni­je bi­lo mo­gu­će pri­ći po­zi­ci­ja­ma sa ko­jih bi se mo­glo pe­ca­ti, ali ni ri­bo­lov­ci ko­ji ima­ju čam­ce tih da­na uglav­nom ni­su ima­li či­me da se hva­le, ma­da je spo­ra­dič­nih ulo­va bi­lo.

Već du­go imam obi­čaj da po­sled­nji dan apri­la is­ko­ri­stim za sim­bo­lič­no za­tva­ra­nje pro­leć­ne se­zo­ne va­ra­li­ča­re­nja štu­ke, bu­du­ći da od pr­vog ma­ja po­či­njem da in­ten­hziv­no pe­cam smu­đa.