Pre­laz je­se­ni u zi­mu pred­sta­vlja za mno­ge štu­ka­ro­še ve­li­ko fi­na­le se­zo­ne, jer do­no­si re­al­nu mo­guć­nost da se na šta­pu na­đe ka­pi­tal­na ri­ba, ko­ja na­sto­ji da se što bo­lje pri­pre­mi za pred­sto­je­ći pe­riod ni­skih tem­pe­ra­tu­ra (u kom će te­ško do­la­zi­ti do hra­ne), a po­tom i za mrest. No to što je štu­ka ak­tiv­na ni slu­čaj­no ne zna­či da je mo­že­mo uhva­ti­ti bi­lo gde, bi­lo kad i bi­lo ka­ko. Na­pro­tiv...

Ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca sve­sno ili ne­sve­sno te­ži po­na­vlja­nju obra­za­ca ko­je su me­mo­ri­sa­li kao uspe­šne, pa iz go­di­ne u go­di­nu idu na iste te­re­ne i na nji­ma pe­ca­ju ko­ri­ste­ći iste mam­ce, pri­hra­ne i pri­stup. Ima, me­đu­tim, i onih ko­ji na­sto­je da sva­ke se­zo­ne obo­ga­te svo­ja zna­nja i is­ku­stvo, pa do­sta eks­pe­ri­men­ti­šu i tra­že no­ve te­re­ne, teh­ni­ke, pre­zen­ta­ci­je...   

Odav­no na­vik­nu­ti na to da se što­šta u ve­zi s ri­bo­lo­vom i ču­va­njem vo­da ne ra­di na vre­me i (ili) po pro­pi­si­ma, pri­jat­no se iz­ne­na­di­mo sva­ki put ka­da ne­što bu­de ka­ko tre­ba, kao što je ovog pu­ta slu­čaj sa po­čet­kom di­stri­bu­ci­je go­di­šnjih do­zvo­la. A kad god kre­ne nji­ho­va pro­da­ja, po pra­vi­lu na­no­vo ot­poč­nu i ri­bo­lo­vač­ke pri­če o to­me da li bi te ri­bo­lov­ni­ce tre­ba­lo da va­že za ka­len­dar­sku go­di­nu ili go­di­nu da­na od da­na ku­po­vi­ne

Uve­re­nje da se u zi­mov­ni­ci­ma ri­ba lo­vi kao u rib­nja­ci­ma i da će sa ta­kvog te­re­na i ap­so­lut­ni po­čet­nik sva­ki put oti­ći sa pre­pu­nom ču­var­kom ras­pro­stra­nje­no je me­đu na­šim pe­ca­ro­ši­ma, ali pre sve­ga me­đu oni­ma ko­ji se sa­mi u to­me što im de­lu­je kao su­vi­še jed­no­stav­no ni­su opro­ba­li. Jer da je­su, zna­li bi da se mo­že de­si­ti i ono što se do­go­di­lo na­šem sa­rad­ni­ku – da ne­ki pro­đu mno­go bo­lje od osta­lih, a da i nji­ho­vo pe­ca­nje bu­de mno­go dru­ga­či­je ne­go što su se na­da­li

Ve­li­ki broj ri­bo­lo­va­ca iz Be­o­gra­da i oko­li­ne u ovom de­lu go­di­ne naj­vi­še vre­me­na pro­vo­di na Sa­vi, na­ro­či­to ju­re­ći ra­znu be­lu ri­bu. Ta­kvo pe­ca­nje mo­že da­ti i bo­gat ulov, ali da­le­ko od to­ga da će uvek bi­ti uspe­šno. Ovog pu­ta je naš sa­rad­nik uz do­sta eks­pe­ri­men­ti­sa­nja na­šao do­bit­ni pri­stup, dru­ga­či­ji od onog od kog je naj­vi­še oče­ki­vao

I ove zi­me ve­li­ki deo onih ko­ji pe­ca­ju i u naj­hlad­ni­je do­ba go­di­ne for­si­ra de­lo­ve re­ka i sta­ja­ći­ca na ko­ji­ma se ri­ba oku­plja u ja­ti­ma ka­ko bi sa­če­ka­la po­volj­ni­je uslo­ve za ži­vot i pro­du­že­nje vr­ste. Ni­su, me­đu­tim, ma­lo­broj­ni ni oni ko­ji sma­tra­ju da bi ri­bo­lov u zi­mov­ni­ci­ma tre­ba­lo dru­ga­či­je ure­di­ti, ogra­ni­či­ti na ne­ki na­čin, pa čak i za­bra­ni­ti, premda ima i onih ko­ji is­ti­ču da on ima i bar jed­nu do­bru stra­nu