Babušku čak i mnogi ribolovci koji je često pecaju doživljavaju kao halapljivu i neopreznu ribu, pa ne vode mnogo računa o sistemu koji koriste, primami, mamcu... Međutim, istinski znalci, koji se prepoznaju po bogatim ulovima, znaju da stvari stoje potpuno drugačije i da ova riba ume da bude izuzetno teško uhvatljiva, ako sve ne uradimo kako treba. Ovaj tekst to potvrđuje na najbolji mogući način
Nekoliko popodneva, od sredine prošle nedelje, redovno smo pecali na Rgotskom jezeru, koje u ovo doba godine uvek daje krupnu bodorku i babušku na kuvanu pšenicu beliju. U tome nas je više dana ometao jak vetar, tačnije – ne toliko u lovu bodorke (jer ona zrno kuvane pšenice obično uzima naglo, bez pipanja, uz iznenadno potapanja antene plovka, koji zaranja i zaranja), koliko u pecanju babuške, budući da ona uzima veoma oprezno (»mrljavo«), što se na plovku manifestuje tek nekim »mikrozaranjanjem«, jedva uočljivim pomeranjem u stranu ili, u najboljem slučaju, minimalnim izdizanjem tela plovka iznad površine! Međutim, Kum, Peca i ja nismo ni pomišljali na odustajanje! Uporno smo ispipavali i tražili način kako da je što lakše dobijemo, tj. nadmudrimo u tako teškim uslovima, na dubini od 4,2 m, u jezerskoj vodi koja je bistra bukvalno kao suza i koju bez ikakvog straha i rizika pijemo kada ožednimo.
RGOTSKO JEZERO NASTALO je 1978. godine, na gotovo neverovatan način! Naime, tadašnje društveno preduzeće Kvarc Rgotina eksploatisalo je kop iznad samog sela, vadeći kvarcni pesak, koji se koristio u mnogim granama industrije u tadašnjoj SFRJ. Kop je bio dubok oko 70 m, a na njegovo dno se stizalo spiralnim putem, koji je, naravno, kretao sa samog vrha. Jednog naizgled običnog popodneva, ogromni bageri koji su kopali na dnu naišli su na vodenu žilu, koja je počela da nadire izuzetno velikom brzinom! Po pričama još uvek živih očevidaca koji su tada radili na kopu, bageri su probili otvor na »kapsuli«, tj. na ogromnom podzemnom rezervoaru pitke vode, koja se tu nakupljala neznano otkad, niti iz kog izvora, u dubini utrobe zemlje. Pritisak je bio ogroman, jer je probijanjem zida rezervoara kašikom bagera stvoren veoma veliki gejzir, koji je vrlo brzo bukvalno eksplodirao pod naletom velike količine vode, koja je plavila kop zastrašujućom brzinom! Sirene za opasnost su se oglasile i naređena je hitna evakuacija ljudi i opreme, pa su radnici brzo izašli na vrh kopa, međutim mnogo opreme i teških mašina nije izvučeno iz brzo nadiruće vode i na dnu akumulacije zauvek su ostali jedan bager, više pumpi i dva kamiona!
PRIRODA JE POBEDILA i jezero je formirano. Koliko je poznato, jedino je takvo u Evropi, a njegova ionako besprekorno čista voda dodatno se prirodno filtrira kroz kvarcni pesak. Izvor je još uvek aktivan i stalno puni jezero, čiji se nivo nikada ne smanjuje! Boja vode kreće se od smaragdnozelene do akvamarin plave, u vreme velikih kiša je tamnosivkasta, dok je zagasito plava po najvećim vrućinama. Za sve ove godine otkako pecam na njemu, a nema tome baš malo, ne pamtim da je ikada bilo mutno, pa čak ni mutnjikavo! Rgotsko jezero je naprosto neopisivo lepo na svoja tri hektara površine, pa neću više trošiti reči o njegovoj lepoti, jer znam da ne bih nikada uspeo da je u potpunosti opišem – umesto toga vas pozivam da dođete, pecate na njemu i sami se uverite da nimalo ne preterujem, a ja ću se u nastavku ovog teksta vratiti na naša poslednja ribolovačka iskustva sa ove vode.
RIBOLOV BILO KOJE vrste na Rgotskom jezeru je veoma težak! Pošto je voda, dakle, izuzetno bistra, naprosto se mora pecati duboko. Uz to, ova akumulacija i riba u njoj imaju svoj specifični ritam i život. U našim popodnevnim pokušajima, prošle sedmice, dobijali smo pokoji komad, ali nam je vetar – kao što sam pomenuo – mnogo smetao, pa smo svašta probali da sa time izađemo na kraj. Skraćivali smo predveze, Peca je pokušavao na bolonjez od 6 m, Kum i bolonjezom i petljašem od 7 m, a ja samo petljašem od 7 m. Nervirali smo se, a imali smo i mnogo spadanja, delom i zato što smo neke ribe ubadali slučajno, pri vađenju sistema radi ponovnog zabacivanja, tako da nismo ni znali da ih imamo na udici dok ne bismo krenuli da je podižemo... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 482-)