Dvojica iskusnih fideraša neočekivano su dobro prošla u slobodnom ribolovu na teškoj takmičarskoj stazi, uprkos tome što je vodostaj bio izuzetno visok. Ispostavilo se, naime, da je iz Dunava u kanal ušlo mnogo ribe, što se redovno dešava kada je voda velika, ali nije bilo sasvim jednostavno utvrditi koji je pristup najefikasniji u takvim okolnostima, kada je i visoka obala bila delimično prelivena
Većina nas smatra da je veoma lepo kada se u životu spoje posao i zadovoljstvo. To se, naravno, retko dešava, ali smo moj prijatelj i klupski kolega Bata Đokić i ja uspeli nedavno u tome, makar na jedan dan. Bata ne samo da je odličan ribolovac (što čitaoci Ribolova mogu videti u skoro svakom broju iz njegovih veoma informativnih i korisnih tekstova), već je i veoma precizan i odgovoran kada su klupske aktivnosti u pitanju, iako se sam ne takmiči. Ovog puta, nas dvojica našli smo se na zajedničkom zadatku »snimanja« staze na kanalu DTD u Novom Sadu radi pripreme ekipe Energo Tima za predstojeće takmičenje u okviru Srpske fider lige (novog ekipnog nadmetanja u organizaciji SSRS, uvedenog umesto Kupa Srbije). Od naših prijatelja plovkaroša, koji su se tu takmičili prethodnog vikenda, dobili smo dosta informacija, ali smo znali da sve to moramo proveriti iz fideraškog ugla. Nažalost, niko od članova takmičarske ekipe nije bio u mogućnosti da to učini preko nedelje, ali smo Bata i ja iskoristili po jedan teško zarađen slobodan dan da obavimo taj odgovoran no ipak prijatan posao.
Na putu do Novog Sada dodatno smo razmenili informacije i razmotrili šta bi trebalo da radimo i kako, a složili smo se da je najbitnije to da je Dunav u znatnom porastu, zbog čega se voda kanala preliva na stazu, ali je usled takve hidrološke situacije pun ribe, koja u kanal beži od jake i mutne dunavske vode. Putem nas je pratilo izuzetno oblačno vreme, a na samom DTD kanalu sačekala gusta magla od koje se bukvalno nije videla druga obala.
ODABRALI SMO POZICIJE i pripremili opremu, a zatim odradili teško hranjenje isto kao što bismo učinili na takmičenju. Ja sam hteo da se posvetimo tzv. paralelnom pecanju (tj. da lovimo na potpuno istoj daljini i istom taktikom), Bata je pak izrazio želju da ispita dalju distancu i da mirnijim, sporijim pecanjem pokuša da selektuje nešto krupniju ribu. Složio sam se sa njim, mada sam pretpostavljao da to neće dati željeni rezultat Smatrao sam da ćemo to što imamo na 30-40 m imati i na dvadesetak, a duže vreme, potrebno za vađenje sistema i ribe sa duplo veće daljine, može na takmičenju skupo da košta.
Posle primarnog prihranjivanja sa po deset zabačaja punih AS Spod XL hranilica dali smo se na pecanje. Nakon prvih desetak zabačaja počeli smo da vadimo udice sa »sažvakanim« mamcima, tako da sam odmah shvatio da nemam signalizaciju jer mi najlon naleže na prelaz (špor, kamenjar i travu) ili riba uzima u propadanju. Momentalno sam korigovao položaj štapa, ali i brzinu zatezanja najlona, te istog časa imao realizaciju i izvadio prvu deveriku od tristotinak grama. Ali uprkos predostrožnosti dešavalo mi se i dalje da mamci budu totalno isisani ili čak skinuti sa udice bez udarca. Zato sam nastojao da još pažljivije pecam i još više sam natezao sistem, što je učinilo da registrujem veći broj sitnih »čvrkanja« u nastavku ribolova.
TOKOM PRVOG SATA imao sam desetak lepih riba i bio sam prezadovoljan, ali se Bata prilično mučio, pa smo se dogovorili da rasklopi još jedan štap i pokuša da lovi istovremeno na obe daljine (svojoj dotadašnjoj i onoj na kojoj sam ja pecao). Za razliku od dobrog broja takmičara kojim sam trener, što u klubu što u reprezentaciji, Bata disciplinovano radi po dogovoru i već u drugom ili trećem zabačaja dobija ribu, takođe jednu lepuškastu deveriku, a zatim ulazi u sasvim solidnu seriju nosara. Na većoj distanci udarci i realizacija su bili veoma retki, kao i u prvom satu, ali je Bata to ispratio do kraja i tako smo došli do definitivne konstatacije da ribe ima, ali da ipak nije suviše daleko.
S obzirom na to da smo ovom pecanju pristupili kao vrlo ozbiljnom treningu, koristili smo proverenu kombinaciju hrane, a nastojali smo da koliko god je to moguće proverimo kako riba reaguje na razne odnose količine brašnaste primame i zemlje, što je važno na svakom kanalu, a na DTD-u čak i više nego mnogo gde drugde. U određenom periodu riba je, naime, aktivnija kada se primamljuje zemljom sa malim dodatkom prihrane, dok u nekim momentima zahteva čistu hranu. To se menja ne samo iz dana u dan, već nekada i iz sata u sat (tokom treninga ili takmičenja), a mi smo isprobali različite pristupe i najviše udaraca i ulova krupnijih deverika imali koristeći smesu napravljenu u odnosu 2:1 (2 kg prihrane i 1 kg zemlje). Isprva smo bili u dilemi da li da koristimo laku zemlju, tešku ili kombinaciju jedne i druge... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 482-)