Na rekama mrenskog tipa, kakve su sve tri Morave, pecajući na fider ili vožnjom plovka očekujemo najpre skobalja, šljivara, mrenu i klena, a najčešće samo povremeno dobijamo neke od vrsta bele ribe koje više vole sporiju vodu. Desi se, međutim, nekad i to da stvari krenu potpuno neočekivanim tokom, kao ovog dana na samom kraju novembra
Početkom druge polovine ove jeseni vreme je bilo natprosečno toplo preko dana, pa je dosta ribolovaca svakodnevno pecalo na Južnoj Moravi u okolini Niša. Pojedina mesta koja su davala najviše ribe po pravilu su bila zauzeta ne samo tokom dana nego i po cele noći, jer su se na njima smenjivali lokalni ribolovci, koji su jedni drugima čuvali mesta.
Meni je, opet, poslednjih godina psihički (a nekada i fizički) previše zamorno da pecam ceo dan, tj. od jutra do mraka, pa obično pre ili posle radnog vremena skoknem na dva-tri sata do reke. To mi je sasvim dovoljno i za »punjenje baterija«, a i da ponešto ulovim – što me obraduje iako mi nije glavni motiv za bavljenje pecanjem. Jednog predvečerja u novembru sam nakon posla i ručka otišao do Južne Morave da malo fiderišem. Pošto su dani sve kraći, ali noći tada još nisu bile preterano hladne, odlučio sam da pecam malo i po mraku, pa sam se opremio za večernji ribolov i toplo obukao.
NARAVNO, NISAM NI POMIŠLJAO da idem na bilo koje od najposećenijih mesta, već sam se opredelio za jedan dublji potes sa čistim i peskovitim dnom, na kom retko ko u ovom periodu uopšte peca. Prvenstveno sam se nadao šljivaru, koga sam par puta ove jeseni tu uspešno lovio tokom dana. Još od prethodnog izlaska na vodu su mi najloni na oba štapa ostali »zaklipovani« na daljini od 25 m, pa sam rešio da na njoj i probam da pecam, a da kasnije, zavisno od razvoja situacije, eventualno povećam ili smanjim dužinu zabačaja.
ZA OVAJ KRATKI RIBOLOV SAM iz zamrzivača izvadio hranu koja mi je ostala od poslednjeg pecanja. U nju sam još pri pravljenju dodao dosta kukuruza šećerca i malo mlevene konoplje, a sada sam ubacio i veću količinu crvića i počeo sa učestalim zabacivanjem oba štapa, na kojima sam imao kaveznu AS hranilicu sa »kramponima« i otežanjem od 50 g.
Isprva su se javljale samo beovice, koje su lepo drmusale fider vrhove s obzirom na svoju veličinu, a par njih sam ubacio u čuvarku da bih ih kasnije iskoristio kao kedere, jer sam osim dva fidera, koja sam namestio ispred sebe, poneo i treći štap za teži dubinski ribolov, u nameri da zabacim za štuku. Nakon navale beovica, kada je pao mrak usledilo je potpuno zatišje, ali nisam odustajao od kontinuiranog dohranjivanja i istim tempom sam nastavio pecanje.
NO KAKO JE MIROVANJE VRHOVA baš potrajalo, pomislio sam da se hrana iz zamrzivača pokvarila, pa sam približio nos posudi i ustanovio da je sa njom ipak sve u redu, te da se voćna sladunjava aroma i dalje i te kako oseća. Bez obzira na totalnu neaktivnost ribe, rešio sam da još malo pecam dok ne potrošim svu hranu... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 520-)