Vra­će­na gr­do­si­ja

Ni­je ret­kost ni da som tra­ži hra­nu na po­zi­ci­ja­ma na ko­ji­ma ri­bo­lov­ci ba­ca­ju pri­ma­mu za be­lu ri­bu, ba­bu­šku i ša­ra­na, a ni da za­gri­ze na ne­ki ma­mac na­me­njen ci­pri­ni­di­ma. Ali ve­o­ma ret­ko se de­si da ka­pi­tal­ni »br­ka« sa oba­le bu­de iz­va­đen pri­bo­rom pri­me­re­nim znat­no ma­njim ri­ba­ma

Na Ta­mi­šu kod Uz­di­na, Ra­di­slav Mi­la­di­no­vić zva­ni de­da Mic­ko, ri­bo­lo­vac iz De­be­lja­če, 8. ju­na upe­cao je ve­li­kog so­ma, naj­ve­ću ri­bu u ži­vo­tu! Ta­kav ulov se pam­ti, a ne­ma ni­ka­kve sum­nje da će se go­di­na­ma pre­pri­ča­va­ti svi de­ta­lji ove pri­če o de­da Mic­ku i tom so­mu ko­ji je imao pra­vu sre­ću da ga baš on ulo­vi.

Na­i­me, de­da Mic­ko, le­gen­da ta­mi­ških oba­la, ni­jed­nog tre­nut­ka ni­je raz­mi­šljao o to­me šta da ura­di sa ta­kvom ri­bom. Naj­vi­še zbog lo­vo­sta­ja ko­ji je u to­ku, ali i zbog to­ga što je de­da Mic­ko ČO­VEK, lju­di­na ne­mer­lji­vih mo­ral­nih di­men­zi­ja – bez dvo­u­mlje­nja je od­lu­čio da ka­pi­tal­ca po­sle me­re­nja i fo­to­gra­fi­sa­nja vra­ti u vo­du. Oni ko­ji ga po­zna­ju ni­su ni­ma­lo iz­ne­na­đe­ni ta­kvim ge­stom.

ZBOG TE OD­LU­KE, de­da Mic­ko me je zvao u 5,50 č uju­tru i oba­ve­stio me o ulo­vu i o to­me da će ri­bu pu­sti­ti. Kao i obič­no, vest se br­zo pro­ču­je, a fo­to­gra­fi­je i sni­mak ob­ja­vlje­ni su pre tek­sta ko­ji bi pred­u­hi­trio br­zo­ple­te za­ključ­ke i ru­žne ko­men­ta­re. Iako ni­su ni­ka­da bi­li ni bli­zu Ta­mi­ša, ni­ti po­zna­ju de­da Mic­ka, ne­ki lju­di su upr­kos to­me što su vi­de­li i sli­ke i vi­deo-sni­mak vra­ća­nja iz­ra­ža­va­li ne­ve­ri­cu i skep­ti­ci­zam, uz ru­žne ko­men­ta­re iz ko­jih su iz­bi­ja­li za­vist i pa­kost.

Bi­lo je i onih ko­ji su na osno­vu fo­to­gra­fi­ja tvr­di­li da ri­ba ni­je te­ška pre­ko 70 kg. Ma­da je to u ovoj stva­ri ve­ro­vat­no naj­ma­nje bit­no, na­gla­ša­vam da sam ri­bu lič­no me­rio i pot­pi­su­jem da je bi­la du­ga 210 cm do ko­re­na re­pa, a da je va­ga po­ka­za­la 72 ki­lo­gra­ma dok je rep i da­lje bio na ze­mlji. Da so­ma ne bi­smo ne­po­treb­no mu­či­li, br­zo smo ga vra­ti­li u vo­du, sma­tra­ju­ći da je mno­go va­žni­je da osta­ne živ ne­go da zna­mo ko­li­ko je tač­no te­žak. 

ORI­JAŠ JE DO­ŠAO NA KU­KU­RUZ na­me­njen ša­ra­nu, oka­čen na ša­ran­sku udi­cu za ko­ju se de­da Mic­ko se­ća sa­mo... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 561-)