Pecanje šarana na otvorenim vodama, a pogotovo na velikim rekama, znatno je drugačije nego na ribom prebogatim komercijalnim revirima. Možemo koristiti praktično isti pribor, prihranu i mamce, ali je potrebno mnogo znanja, strpljenja, a ponekad i vremena da bismo pronašli ribu i plasirali joj sistem na najbolji način
Kao i mnoge kolege koje pecaju šarana na delu Save od 30. do 60. kilometra toka, primećujem da nam već dugo ta riba sve ređe dolazi na udice. Istina, neka sezona bude izuzetak, pa i ulovi budu malo bolji, ali opet daleko od onoga kakvi bi trebalo da budu, tj. kakvi su nekada bili. Pojedini tereni daju više ribe nego ostali, ali ako se na 30 km rečnog toka riba koliko-toliko javlja samo na nekoliko kilometara, i to sporadično, ne može se reći da je dobro. Nekada je ribolov šarana bio mnogo jednostavniji. Bilo je dovoljno znati gde ribe ima, hraniti mesto nekoliko dana i zatim na njemu pecati, jer se moglo računati na to da će se šaran javiti, ako ne prvog dana, a ono drugog sigurno, i tu nije bilo nikakve mudrosti niti posebne taktike. Međutim, sada ribe jednostavno više nema dovoljno, kako usled decenijske ribokrađe i nekontrolisanog ribolova, tako i zbog velikog uticaja nepovoljnih hidroloških uslova za vreme mresta riba, na šta naročito mnogo utiče rad HE Đerdap. Naime, Sava u poslednjih 50 km toka nema dovoljan broj prirodnih mrestilišta pogodnih za reprodukciju riba i po nižem i po umereno visokom vodostaju, pa je za uspešno produženje vrste neophodan izrazito visok vodostaj (ne bi li se voda razlila po kubicima), i to ne u kratkom periodu, već bar tokom nekoliko nedelja, kako bi izvaljena mlađ mogla da uđe u reku.
S druge strane, iako mnogi tvrde da šaran ne migrira daleko, ja mislim da to ipak čini na rekama kao što je Sava, možda ne svake godine, već povremeno, jer ga na mnogim nekada izdašnim terenima naprosto nema u poslednjih par sezona, a za bilo kakav ulov mora da se ide dalje i riba traži upravo na to malo preostalih potesa na kojima je još ima, što uzvodnije od Obrenovca – to bolje. Iako ribokrađe ima praktično svuda, mesta oko rečnih ada i napera, sa većom količinom prirodne hrane, solidnim protokom vode i blizinom povoljnih mesta za mrest i po nižem vodostaju, privlače šarana i zadržavaju ga. A što se ide bliže Beogradu i ušću, to su obale Save više i neprirodnije, a korito pre podseća na veliki kanal nego na reku, dok o štetnim posledicama urbanizacije (velikim delom divlje) i preteranog pritiska na vodu ne vredi ni govoriti. Sve to, naravno, nije uvod u tekst o lovu šarana kakav bih voleo da napišem, ali jeste deo naše realnosti, od kog se mora krenuti pri objašnjavanju načina na koji se »vodena lisica« u sadašnjim okolnostima može uspešno pecati.
TEMPERATURA SAVE TRENUTNO SE sasvim približila tridesetom podeoku Celzijusove skale, a reka se povukla u korito. Pri tom je sada možda i najniža u poslednjih desetak godina, što dodatno otežava traženje šarana. Prva pomisao u takvim uslovima je da se treba orijentisati na mesta sa većom dubinom i to načelno jeste tačno, ali ne treba zaobilaziti ni pliće terene, posebno u večernjim satima. U obe varijante važno je da protok bude što jači, jer to privlači ribu, zbog veće količine preko joj potrebnog kiseonika.
Kako u uvodu napomenuh, odavno je prošlo vreme kada je bilo dovoljno stati napamet na neko mesto na izglednom terenu, par dana hraniti, zabaciti u tu zonu i napecati se. Sada je takav pristup zapravo gubljenje vremena. Koji dan pre ribolova, ukoliko je to moguće, valjalo bi osmotriti teren, najbolje uveče, i obratiti pažnju na izbacivanje ribe, a nije loše i zabaciti štap sa hranilicom, jer je nekad to dovoljno da se šarko javi ako mu je tu putanja. Ne mora da znači da ga negde nema samo zato što se ne izbacuje... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 433-)