Atipična zima donela je za naše uslove i neočekivano dobru aktivnost smuđa na velikim ravničarskim rekama. Lepe ulove u poslednja dva meseca imali su skoro svi koji su bar povremeno izlazili na vodu. A oni posvećenici koji su potrazi za jednom od naših najcenieneijih grabljivica išli na pecanje po nekoliko puta nedeljno neretko su dobijali i kapitalce, pogotovo ako su otkrili tip mesta na kakvima se »staklenooki« najradije zadržavao
Ne pamtim da je skoro tokom zime bilo ovako toplo kao u decembru 2017. i januaru 2018. A to neuobičajeno vreme i visoki vodostaji većine naših reka bez sumnje su se odrazili na ponašanje ribe i njenu aktivnost. Sava, na kojoj pecam (kod Obrenovca), u donjem je toku, od polovine decembra, kada je nadošla, održala visok nivo sve do kraja januara 2018, uz povremena blaža opadanja ili nadolaske, a u januaru se čak i razlila na nekim mestima sa nižom obalom. Uz visok vodostaj i toplo vreme išla je ovog puta i relativno visoka temperatura vode, koja se nije spuštala ispod 5º C, a išla je čak i do skoro 7º C. Generalno, sve to zajedno nije loše za riblji fond, a ovog puta je veoma pozitivno uticalo na aktivnost smuđa.
Inače, smuđa nije lako pronaći i prevariti po izuzetno visokom vodostaju. I meni i mnogim drugim kolegama to lakše ide po srednjoj i nižoj vodi, jer je po visokoj riba raštrkana celim tokom, ali je u takvim uslovima često jedino moguće loviti je bliže obali. Ipak, sada je situacija bila ukupno uzev dobra i posle lepog perioda pecanja sredinom decembra dobri ulovi su se nastavili i početkom ove godine. Kao što to obično biva kad se ide na smuđa, nisu svi dani berićetni, ali mesečno ih se skupi i po desetak u kojima je aktivnost te ribe povišena, a otprilike je toliko dobrih dana bilo samo u drugoj polovini januara, kako na delu Save na kom ja pecam, tako i na nekim drugim delovima ove reke, pa i na više terena na Dunavu.
NAKON PONOVNOG NADOLASKA početkom prošlog meseca, usledila je stagnacija vodostaja, što je bio »okidač« za intenzivnije javljanje smuđa u priobalju. Ali, kao što sam to već pisao u jednom od prethodnih brojeva Ribolova, većina izglednih mesta nije davala ribu (što za mene i moje kolege predstavlja i definitivni dokaz da je riblji fond znatno siromašniji nego što je bio čak i pre samo nekoliko godina), te sam u potrazi za smuđem morao da pretražujem mnogo više terena nego ranije. Ali, što jedan moj drugar kaže – negde mora biti, samo ga treba naći. Pronalaženje ribe je i ključ uspeha u pecanju smuđa, dok su ostalo samo finese, ali je ribu, naravno, to lakše pronaći što je riblji fond bogatiji.
Generalno sam uporniji od većine ribolovaca koje poznajem, te sam detaljno išao od pozicije do pozicije, zadržavajući se do petnaestak minuta na svakoj od njih. U velikom broju slučajeva, ako se dobro postavim, smuđ mi se javi u prvih nekoliko zabačaja. Ukoliko se to desi, na tom se mestu zadržim malo duže, a ako udarac izostane – idem dalje i tražim. To je celodnevni poduhvat, a nekada mi treba i par dana da pronađem potes na kojem se riba u ovom periodu zadržala u uzvodnoj migraciji.
Pošto obiđem sva planirana mesta, otpisujem ona koja nisu dala rezultate i u narednim izlascima forsiram samo pozicije na kojima je bilo dešavanja... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 447-)