Ekspanzija sitne bele ribe na nekim našim stajaćicama, a pre svega na Ćelijama i Bovanskom jezeru ne samo da otežava ribolov krupnijih vrsta, već dovodi ribolovce u opasnost da zbog pogrešne identifikacije ulova dođu pod udar zakona, a ribočuvarima veoma komplikuje posao. Zato otkrivamo koja je to zapravo riba koju mnogi pecaroši smatraju »platikom«
Pecanjem sam ozbiljnije počeo da se bavim u leto 1990. Te godine, a i naredne dve-tri, najviše sam lovio na Bovanskom jezeru, kao i na u to vreme veoma popularnoj Toploj vodi (starom koritu Nišave) kod Niške banje.
Pecanje na starom koritu kod banje mi je pomoglo da brzo uhvatim veoma veliki broj različitih vrsta riba, jer je ta bara povezana sa Nišavom, pa u njoj ima i barskih i rečnih riba. Tada sam se i zarazio ihtiologijom, naukom koja proučava predmet naše udičarske opsesije. Bezmalo svakoga dana bih upecao neku novu vrstu, a kući bih listao knjige i odgonetao šta sam ulovio.
I danas se dobro sećam da sam na Toploj vodi upecao svog prvog klena, babušku, žutooku, crvenperku, beovicu, amurskog čebačoka (lokalno zvanog usisivač), gavčicu (lokalno: »p. poklopac«), šljivara, skobalja, linjaka, krkušu (lokalno zvanu govedarac), sunčicu, grgeča, štuku pa čak i dve vrste po kojima ni sama Nišava, a ni bare pored nje, nisu baš poznate: deveriku i bucova.
MALA DEVERIKA, DUGA TEK DESETAK centimetara, bila mi je ihtiološki zanimljiv ulov, pa sam o njoj počeo da se raspitujem kod lokalnih ribolovaca. Saznao sam da postoje dve vrste deverika koje povremeno ulaze u Nišavu iz Južne Morave, prava deverika i »platika«. Nažalost, retko ko od starijih je znao da mi objasni jasne razlike između njih; samo su govorili da se razlikuju u boji – »jedna je više zlatna, druga više srebrna«.
Srećom, stručna literatura je bila mnogo preciznija, pa sam brzo i lako našao da postoje četiri slične vrste: deverika (Abramis brama), crnooka deverika (nekada Abramis sapa, sada Ballerus sapa), kesega (nekada Abramis ballerus, sada Ballerus ballerus) i krupatica (Blicca bjoerkna).
Pažljivim proučavanjem stručne literature naučio sam kako da ove ribe lako razlikujem, što mi je pomoglo i kada sam se koju godinu kasnije prvi put sreo sa tim vrstama u većem broju, na DTD kanalu kod sela Melenci, gde su se istovremeno hvatale deverika, crnooka deverika i kesega.
Deverika, naime, ima dugačko podrepno peraje sa oko 25-30 žbica, ali to nije ništa u poređenju sa brojem šipčica koje u tom peraju imaju dve vrste iz nedavno formiranog roda Ballerus, kesega i crnooka deverika – 35–45 žbica! Po ovome se lako i jasno razlikuju i od krupatice (koja ima oko 20 žbica u podrepnom peraju).
Dakle, znajući ove podatke o broju žbica, ostaje samo dilema: kako razlikovati krupaticu od deverike, a kesegu od crnooke... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 452-)