Bodorka je vrlo brojna širom našeg kontinenta, pa i u Srbiji, pa nije čudno što mnogi plovkaroši vole da je love. Ali to nije uvek jednostavno, jer ona ume da bude vrlo izbirljiva i ćudljiva, pa njeno uspešno pecanje može biti veliki izazov i za vrhunske takmičare, poput našeg saradnika, koji vam otkriva svoj recept za uspeh na početku sezone
Početkom proleća, ribolovci koji pecaju belu ribu najpre krenu na babušku, koja se od svih »toplovodnih« vrsta prva aktivira, ljubitelji lova na grabljivice fokusiraju se na potragu za somom, a ja se nekako uvek u ovom periodu opredelim za jednu rastom znatno manju vrstu, ali veoma zanimljivu za pecanje – bodorku. Iako je jedan od manjih ciprinida, to mi je oduvek bila jedna od omiljenih riba. Ali u tome nisam usamljen, budući da većina mojih kolega takmičara, ne samo iz Srbije, već i iz drugih evropskih zemalja, a pogotovo iz Engleske i Francuske posebnu pažnju posvećuje ovoj pomalo tajanstvenoj i za pecanje veoma zanimljivoj ribi.
BODORKA NASTANJUJE reke i kanale, ali i jezera i bare, a ja je na proleće najčešće tražim baš na stajaćicama. Godinama u rano proleće odlazim na beogradsko jezero Taložnik, koje se nalazi između makiške marine na Savi i Savskog jezera, tj. Ade Ciganlije (vidi okvir). To mi je najbliža voda zanimljiva za pecanje bodorke, a na njoj sam gotovo uvek u ovom delu godine uspešno pecao krupnu bodorku.
Zato sam krajem prve polovine aprila baš tu vodu i tu ribu i odabrao za probu novog šteka. U tome me je mnogo ometala jaka košava, pa sam posle samo sat vremena odustao od pecanja, ali ribe koje sam upecao za to kratko vreme nagovestile su mi uspešan ribolov čim vremenski uslovi to budu dozvolili. Na to nisam dugo čekao, pa sam poslednjeg vikenda pred izlazak ovog broja Ribolova odradio dobar trening i uhvatio nekoliko kilograma bodorki za par sati, pri čemu su one najkrupnije težile za ovu vrstu i naše uslove impresivnih 400 g.
NA STAJAĆICAMA se bodorka najčešće uspešno hvata pecaljkom ili štekom, a na mestima gde je potrebno dalje plasirati mamac možemo koristiti i meč i bolonjeze tehniku. Za štek i pecaljke neophodan je fini pribor. Ja sisteme uglavnom pravim sa osnovnim najlonom promera 0,12 mm, dok udice vezujem najlonom tanjim za »broj« (tj. za 0,02 mm). Plovci takođe moraju biti osetljivi, sa tankim antenama i nosivosti od 0,5 g do najviše 1,5 g za štek, dok za pecaljke od 5 ili 6 m možemo koristiti i one manje nosivosti – od 0,3 ili 0,4 g ako nam to vetar dozvoljava. Udice takođe treba da budu male (veličine od 16 do 20), a po mom mišljenju najbolje su one u nekom od klasičnih oblika (npr. Colmic B2000 ili Gamakatsu 1050)... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 452-)