Kada se reke mrenskog regiona značajnije ohlade, većina vrsta riba koje ih nastanjuju grupiše se na mestima sa dubljom i sporijom vodom, kako bi tu prezimila i potom krenula u potragu za mestima za mrest. Ribolovci tu veliku koncentraciju skobalja, mrene i drugih ciprinida svake godine u ovo vreme koriste da se nauživaju i napecaju.
Zimovnik na Kolubari u Lukavcu dug je oko 300 metara, a čuveni Plavi most ga deli na dva skoro jednaka dela. Na potesu uzvodno od mosta je voda nešto brža jer je plića; pri prosečnom vodostaju, dubina joj je od oko pola metra do metar i tu se najčešće lovi krupniji skobalj na travu, naravno onda kada su uslovi pogodni za takvo pecanje i kada je riba pri apetitu. Deo kod samog mosta i nizvodno je nešto dublji – tu je visina vodenog stuba u »kanalu« (tj. na najdubljem delu korita) od oko 1,2 do 1,5 m, dok je na prelivu, gde se vir završava, malo manja.
Kod Plavog mosta ribe ima mnogo, pogotovo zimi, kada ne postoji loša pozicija – ona na kojoj nema ribe. Može se zato pecati i bez prihranjivanja i opet lepo proći. Naravno, mnogo se ribe izvadi, budući da sezona intenzivnog pecanja traje nekoliko meseci; tada čak i radnim danima ovde često bude bar po tridesetak ribolovaca, a vikendom i po 50 do 100, zavisno od vremenskih prilika i rada ribe na ovom mestu ali i u drugim zimovnicima na potesu od Valjeva do Lazarevca. Peca se regularno, mnogo više na plovak nego na fider, jer fideraši od plovkaroša ne mogu da nađu svoje mesto na ovom terenu.
SREDINOM DECEMBRA, kada su napravljene slike koje vidite uz ovaj prilog, lovio se mahom sitniji skobalj, težine od 150 do 250 g, ali se javljao i nešto krupniji, uglavnom od 300-400 g, kao i poneka lepša mrena. Tu inače ima i dosta druge ribe – leti se hvata šaran od 2-3 do 5 kg, dobija se i som od 3 do 10 kg, bodorke i babuške takođe ima u većem broju, a može da se dobije i lep šljivar, tako da je revir izdašan tokom cele godine, iako je leti manje posećen nego u zimskom periodu.
Ovo je teren na kom se najbolje prolazi uz finiji pristup, tj. uz lagan pribor i osetljive sisteme. Idealni su bolonjeze štapovi od pet metara, sa tankim najlonom na mašinici – osnovni je kod većine ribolovaca debljine 0,14 mm, dok se za predvez uglavnom upotrebljava monofil prečnika 0,10 ili 0,12 mm, a lovi se na plovke nosivosti od jednog do tri grama, zavisno od brzine toka. Potpisnik ovog priloga najčešće peca na ružu od belog hleba, pa koristi udicu Gamakatsu 1310 (koja ima uzan luk, dug vrat i ravan vrh), i to veličine 14. Predvez je malo duži, oko 35 cm, a iznad njega su mikrovirbla i gumeni stoper, koji štiti čvor na kraju osnovnog najlona od udara olovne »suze«, čija je težina tolika da plovak kruškastog oblika potopi otprilike do polovine antene. Nemali broj ribolovaca peca takmičarcima od šest ili sedam metara, na lagane plovke nosivosti oko jednog grama. Oni takođe mogu da uhvate dosta ribe, ali se većina ipak opredeljuje za bolonjeze da bi imali veće šanse da se izbore i sa krupnijim jedinkama, koje ovde i te kako umeju da se jave.
KADA JE VODA BISTRA, najčešće se lovi na hleb – bilo običan, bilo ribolovni (»pen šaju«), ili na crviće. U poslednjih petnaestak dana, na delu bliže prelivu, malo krupnija riba (i veći skobalji i poneka mrena) bolje se dobijala na crviće, na koje su trzaji nešto ređi, ali je prosečna lovna težina veća nego na običan ili ribolovni hleb... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 470/471-)