Lov skobalja, šljivara i plotice na tekućicama mrenskog tipa zimi je vrlo produktivan ukoliko ribolovac zna mesta na kojima se velika jata grupišu. Ali pri kraju ovog dela sezone stvari se komplikuju, jer riba počinje da napušta mesta na kojima je boravila tokom nekoliko prethodnih meseci, pa se moramo potruditi da pronađemo i nju, i dobitnu prezentaciju i primamu
U periodu kada je zima na izmaku i kada se priroda budi zahvaljujući dnevnim temperaturama koje se u nizijskim predelima približavaju petnaestom podeoku Celzijusove skale, riba lagano počinje da izlazi iz dubokih zimovnika i postepeno se približava osunčanim i plićim delovima reka. Tu će se ona u narednim nedeljama pripremati za mrest, ali to ne znači da ćemo je lako pronaći, a još manje da ćemo je lako uloviti.
ČITANJE VODE. Sada, naime, nije dovoljno stati na prvo slobodno mesto i zabaciti, pa šta bude, nego bi trebalo pre početka pecanja dobro osmotriti reku i »pročitati vodu«, tj. locirati ribu, ako je to moguće. A moguće jeste, i to ponajpre u jutarnjim satima, kada se bela često izbacuje na površini, premda i kasnije možemo uočiti belasanje tela u brzacima ukoliko je voda iole bistra. Naravno, iskusni i sistematični ribolovci oslanjaju se i na svoja zapažanja iz prethodnih sezona, na osnovu kojih znaju gde mogu da očekuju ribu pri raznim uslovima (pre svega zavisno od visine vodostaja, providnosti vode i njene temperature). Drugi kao da imaju šesto čulo, pa »osete« izglednu poziciju a da ni sami ne umeju da objasne šta ih je njoj privuklo (ili neće da to dele sa drugim kolegama, pa se »vade« na osećaj), ali ima i onih koji se zaista ponašaju po principu »ćorave koke«, pa stanu na prvo mesto na koje naiđu i nadaju se da će se neka riba za njih tu naći.
ČESTO PREMEŠTANJE. Ukoliko se riba ne javlja, treba da budemo spremni da je tražimo, što sam ja tokom poslednjih pecanja i radio. Da mi to ne bi teško padalo, nastojim da nosim samo zaista neophodnu opremu, tj. znatno manje nego što sa sobom vuku klasični »stacionarni fideraši«, koji svaki put kad izađu na vodu po ceo dan pecaju na istom mestu, čak i kada se ništa ne dešava, jer im je zbog enormne količine pribora koju nose naporno da se spakuju i pređu negde drugde. Štaviše, ja sam zauzeo takav stav da premeštanja u potrazi za ribama doživljavam kao neki novi izazov, pa se vrlo brzo spakujem i pokrenem, a ponekad, ako ne idem daleko, u stanju sam da sa mesta na mesto idem sa rasklopljenim štapom u jednoj ruci i ono malo stvari koje nosim u drugoj, probijajući se kroz nisko granje priobalnih vrba i razno šipražje. Ali osim premeštanja primenjujem i neke druge »male trikove« koji mogu da donesu preokret, tj. ulov u situaciji kada »klasika« zataji...
HLEB U HRANILICI. Tokom hladnijeg dela godine važi nepisano pravilo da je bolje koristiti tamnije primame. I ja ga se pridržavam tokom zime; upotrebljavam hranu tamnobraon boje, uglavnom uz dodatak crvića, i poslednjih meseci imao sam sasvim solidne ulove. Ali krajem februara je riba na Južnoj Moravi slabije reagovala na tu primamu koja je inače po pravilu brzo podstakne da se hrani, pa sam probao jedno rešenje koje je i Nenad Kostadinović pomenuo u prošlom broju Ribolova, pišući o različitim načinima upotrebe hleba za prihranjivanje u pecanju na plovak i fider, a koje fideraši na jugu Srbije već duže vreme dosta primenjuju, i to ne samo onda kada brašnasta primama zakaže. U hranilicu sam u poslednjim izlascima stavljao velike komade belog hleba... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 475-)