Babuška se na Tamišu, kao i na mnogim drugim našim vodama odavno ne lovi onako obilno kao do pre desetak godina. Ali povremeno ume lepo da proradi, naročito onima spremnim da ulože malo truda u traženje dobrog mesta, najbolje prezentacije i pravog mamca
Godinama sam na Tamiš išao vrlo često, ali sam se prošle sezone u velikoj meri preorijentisao na Savu, koja mi je znatno bliža. Ipak, od ribolova na najpitomijoj i najsporijoj od većih vojvođanskih reka nisam odustao, te sam tako rešio da šestog marta iskoristim najavljeno predivno vreme, sunčano i toplo, bez vetra, za odlazak na jedno od omiljenih mesta – nadaleko čuveni Vir u Opovu, iako nisam imao nikakve informacije o radu ribe, pa ni bog zna kakva očekivanja.
NA VODU SAM TOG prohladnog jutra stigao oko sedam sati i nisam zatekao nikoga na pomenutoj lokaciji, inače vrlo posećenoj kada riba iole dobro radi. Pre nego što sam počeo sa raspakivanjem, dao sam se na čitanje obale – što poodavno obavezno činim, i to naročito usrdno onda kada dolazim na neko mesto na kom nisam bio duže vreme. Dok većina ribolovaca, naime, čita vodu, ja sam s vremenom shvatio da mi obala može ponuditi mnogo više informacija, pa na njoj tražim signale šta bi trebalo raditi. Po tome što je bilo sveže utabanih mesta, na kojima su uočljivi bili ostaci kuvane prekrupe, ali i riblje krljušti, shvatio sam da se prethodnih dana ovde nešto pecalo, a to je već bio sasvim dobar znak (naravno, kako to kod nas često biva, osim pomenutih tragova ribolovci su za sobom ostavili gomilu đubreta, što nikome od njih ne služi na čast). Nivo Tamiša, čija je voda pod jakim prolećnim suncem imala bezmalo smaragdnozelenu boju, bio je neuobičajeno nizak za ovo doba godine, a intenzivno iskakanje ribe na sve strane me je podsetilo zašto volim ovu prelepu reku, iako sam je prilično zapostavio.
KAO I SVAKI PUT, na samom početku ribolova posvetio sam se najpre proveravanju konfiguracije terena u zoni ispred mesta na koje sam seo, a onda i utvrđivanju da li je riba aktivna, čime se hrani i ima li je u nekoj zoni više nego drugde. Nakon prilično temeljnog ispitivanja dna, neophodnog budući da dugo nisam bio na ovom mestu, napravio sam sistem sastavljen od kavezne hranilice sa kramponima i otežanjem od 40 g, klizne Pirconi virble sa kopčom, predveza Formax Rig Master, debljine 0,10 mm, i udice Fudo Funa-NK, veličine 12.
RIBA SE JAVILA VRLO agresivno već u prvom zabačaju, ali me to nije ohrabrilo već me je zabrinulo, jer mi se na Tamišu ne jednom desilo (na različitim mestima) da riba posle početne agresivnosti naprosto nestane sa mesta ili da postane totalno nezainteresovana za mamce i hranu. Moje crne slutnje brzo su se pokazale kao opravdane. Nakon što sam upecao desetak sitnih krupatica, svaka aktivnost ribe potpuno je zamrla. Bilo je jasno da ne vredi da čekam da se situacija popravi sama od sebe, pa sam početnu daljinu zabacivanja, od petnaestak metara, počeo da povećavam za po tri metra i da neko vreme svaku novu zonu ispitujem sa oba štapa na koja sam pecao, u nadi da ću pronaći ribu negde u dometu svojih sistema... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 476-)