Veoma često skloni smo da tražimo ribu onoliko daleko koliko možemo da zabacimo, nekako verujući da ona nastoji da se što više odmakne od svake pozicije sa koje pokušavamo da je ulovimo. A to je veoma retko slučaj. Češće se dešava suprotno – da nam ona bude praktično pod nogama, kao što je u ovom periodu slučaj sa babuškom iz stajaćica
Zima 2018/2019. završila se znatno ranije nego prethodna, koja je u martu donela niže temperature nego u januaru i februaru. Zato sam sada već prvih dana marta iskoristio lepo vreme, natprosečno toplo za ovo doba godine, da krenem u potragu za babuškom na kompleksu bara u selu Dobrotin, desetak kilometara udaljenom od Leskovca. Tu ima nekoliko stajaćica nastalih iskopavanjem peska i šljunka, od kojih dve najveće ujedno imaju i najveću dubinu – od preko tri metra.
NARAVNO, TE VEĆE STAJAĆICE u ovom periodu ne forsiram, jer se njihova dublja voda zagreva znatno sporije od pliće, pa su bolji izbor za proleće manje dobrotinske bare, prečnika oko 150 m, dobrim delom obrasle trskom i ševarom, uz koje se riba sada i javlja, pošto tu, budući da je voda plitka, najpre i počne prolećno bujanje života ovih eko-sistema. Nivo bara je ove zime i na samom početku proleća nešto manji nego što je bio prošle godine, jer dugo nije bilo obilnijih padavina, ali je i dalje dovoljno visok da vode za babušku i drugu ribu ima koliko je potrebno i u uvalama koje su i do 90% obrasle ševarom, a koje su uvek početkom sezone najzanimljivije za plovkarenje.
Za pecanje sam izabrao bolonjez od šest metara i petljaš od pet metara, sa kojima sam mogao da precizno ubacujem sisteme u »bunarčiće« u vegetaciji, od kojih su oni najmanji prečnika jedva dvadesetak centimetara. Koristio sam osnovni najlon od 0,18 mm i predveze od 0,16 mm, što je realno previše s obzirom na veličinu riba koje sam hvatao, ali je neophodno zbog karakteristika terena na kome se peca, jer kada se iole krupnija babuška zabije u ševar ili trsku, sa tanjim najlonom kidanje je neminovno. Pecao sam na plovke nosivosti i do 2,5 g, pošto je teži sistem lakše ubaciti u malu rupu u vegetaciji. Udice su bile veličina 8 ili 10, a za mamac sam koristio ili celu crvenu glistu ili čak dve gliste odjednom, jer je to pravi zalogaj za krupnije babuške, kakvima smatram one teže od pola kilograma, sa kojima je pravo uživanje nadmudrivati se, a i boriti, kada upotrebimo odgovarajući pribor.
JUTRA SU BILA SVEŽA u danima kada sam uspešno pecao, pa se riba nije javljala do devet sati, niti je uopšte pokazivala bilo kakvu aktivnost. Ali čim bi malo otoplilo, počela bi da se praćaka i iskače, što je nagoveštavalo da će se i hraniti i tako je i bilo. Udaraca nije bilo mnogo, ali je pri svakom treperenju plovka uzbuđenje bilo veliko... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 476-)