Jedan od najpopularnijih ribolovnih terena u Bačkoj ove godine neočekivano je oživeo nešto ranije nego inače. Usred lovostaja na smuđa proradila je najomiljenija riba mnogih kanalskih plovkaroša i dubinkaša – »zlatica«!
U Kucuri, naizgled običnom vojvođanskom selu u srcu Bačke, dva puta godišnje okuplja se mnoštvo naroda iz bliže i dalje okoline. Datum jednog od tih okupljanja je fiksiran na 28. avgust, kada se proslavlja seoska slava iliti kirbaj, dok je drugi klizni i pada krajem zime ili na samom početku proleća – kad krene (tj. proradi) zlatica (babuška).
NAIME, MI STANOVNICI Kucure imali smo sreću da je baš pored sela prokopan krak kanala Dunav–Tisa–Dunav, koji spaja osnovnu mrežu DTD-a sa Velikim bačkim kanalom. Neko ko je to projektovao baš je dobro (po nas, lokalne ribolovce) zaključio da bi baš ovde, u Kucuri, valjalo napraviti prevodnicu, koja će da propušta brodove i da reguliše vodostaj »gore«, tj. uzvodno od mosta i »dole« – što će reći nizvodno. Tako smo mi Kucurani privilegovani da imamo kanal koji oko prevodnice i teče i stoji. Voda stoji baš tu gde je prevodnica, sve sa mini-pristaništem za brodove (tzv. stakadom), kao i prvoklasnom plažom za nas meštane i sve komšije, a ujedno i omiljenom pozicijom nas ribolovaca. Voda teče kroz krak kanala koji konstantno propušta vodu, obezbeđujući tako da nivo »gore« i »dole« uvek bude isti, tj. »šlajzuje«, a samim tim i osvežava vodu kiseonikom.
KAKO SE IZ DO SADA napisanog može shvatiti, a i sa priloženih slika videti, šlajz je poput nekakve osrednje rečice i donosi u pretoplim letnjim mesecima nemerljivu blagodet ribama, ali bogme i nama ribolovcima, kao i kupačima i izletnicima. A svakog proleća nam, zahvaljujući šlajzu, »u goste« dolazi uistinu velika količina zlatice (babuške, tj. srebrnog karaša – vidi okvir), koja idući u svojoj predmrestnoj migraciji uzvodno, stiže sa raznih strana (kako mi u Kucuri volimo da kažemo – »s drugog kraja sveta«), iz Srbobrana, Gradišta i Bečeja, gde je provela zimu. Kako napisah gore, taj datum, naravno, nije fiksiran, i neke godine zlatica stigne polovinom februara, a druge krajem marta, ali se otkako ja pamtim, a ima tome sada već podosta, nikada nije desilo da ne dođe. To svi mi ribolovci znamo, pa je zato i čekamo, strpljivo, ali kao zapete puške... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 477-)