Ve­ći­na se na­ših va­ra­li­ča­ra u dru­goj po­lo­vi­ni go­di­ne lo­­vu štu­ke po­sve­ću­je tek na­kon pr­vog ja­čeg je­se­njeg za­hla­đe­nja, po­sle kog sit­na ri­ba po­či­nje da se po­vla­či ka du­bljim me­sti­ma, a ta gra­blji­vi­ca znat­no ak­tiv­ni­je da se hra­ni. Me­đu­tim, ne­ret­ko štu­ka pro­ra­di čim no­ći po­sta­nu ma­lo du­že, tj. već od sredine le­ta, na­ro­či­to na te­re­ni­ma sa iole ve­ćom du­bi­nom, tj. sa ko­li­ko-to­li­ko sve­ži­jom vo­dom. To na naj­bo­lji na­čin po­tvr­đu­ju ulo­vi ko­je su to­kom dru­ge po­lo­vi­ne av­gu­sta ostva­ri­va­la mo­ja bra­ća Bo­jan i Mi­lan Sto­ji­će­vić na Ko­sto­lač­kom ka­na­lu. Prem­da on me­đu štu­ko­lov­ci­ma ni­je ni iz­bli­za ta­ko po­pu­la­ran kao obli­žnji Ko­sto­lač­ki du­na­vac ili Šu­ga­vi­ca, u nje­mu ima le­pih ri­ba, pa i pra­vih ka­pi­tal­ki.

Njih dvo­ji­ca su sko­ro sva­ko­dnev­no iz­la­zi­la na vo­du i pe­ca­la bar po sat dva, i to iz čam­ca no­še­nog (ve­o­ma spo­rom) stru­jom i ve­trom, ka­ko ne bi uz­ne­mi­ra­va­li ri­bu ja­kim vi­bra­ci­ja­ma i zvu­kom mo­to­ra ili ve­sa­la.

Naj­vi­še uda­ra­ca ima­li su po obodima pri­o­bal­nog po­ja­sa tra­ve, tamo gde du­bi­na iz­no­si oko dva me­tra ili vi­še. Va­ra­li­ce su vo­di­li kroz sve slo­je­ve, ali su štu­ke uglav­nom na­pa­da­le mamce na »po­la vo­de« ili čak bli­že po­vr­ši­ni.

Bo­ki­je­va i Mi­ki­je­va za­pa­ža­nja po­tvr­đu­ju ne­pi­sa­no pra­vi­lo da je za va­ra­li­ča­re­nje štu­ke oblač­no vre­me po­voljni­je od sun­ča­nog... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 332-)