Tog av­gu­stov­skog po­ne­delj­ka, u ka­sno po­pod­ne, či­ka Ra­ša, naš mla­di ko­le­ga Vuj­ke i ja, prem­da u ko­li­ma pu­nim opre­me, ve­o­ma smo br­zo sti­gli do Mar­ko­vač­kog je­ze­ra, ko­je se na­la­zi ne­da­le­ko od Mla­de­nov­ca. Na­da­li smo se da ri­bo­lo­va­ca ne­će bi­ti pre­vi­še, s ob­zi­rom na po­če­tak rad­ne ne­de­lje, ali još dok smo is­to­va­ra­li pri­bor i opre­mu shva­ti­li smo da su na­še že­lje jed­no, a re­al­nost ne­što sa­svim dru­go – gu­žva je bi­la to­li­ka da bi ne­ko ne­u­pu­ćen vr­lo ve­ro­vat­no za­klju­čio da je vi­kend.

Po re­či­ma ko­le­ga ko­ji su pe­ca­li oko nas, to je bi­la po­sle­di­ca či­nje­ni­ce da su pret­hod­nih da­na do­bro ra­di­li krup­na be­la ri­ba i lep ša­ran, što je do­pr­lo i do nas i mo­ti­vi­sa­lo nas da se opre­de­li­mo za do­la­zak na ovu vo­du. Zo­nu uda­lje­nu če­tr­de­se­tak me­ta­ra od oba­le pri­hra­ni­li smo, ra­di pri­vla­če­nja krup­ni­je ri­be, sa oko tri ki­lo­gra­ma spod mik­sa, ko­ji smo ba­ca­li ve­li­kim ka­ve­znim hra­ni­li­ca­ma, či­je smo kra­je­ve »pe­ča­ti­li« bra­šna­stom pri­hra­nom i te­škom ze­mljom, ka­ko par­ti­kli ne bi po­is­pa­da­li to­kom za­ba­ča­ja već tek ka­da ceo si­stem do­spe na dno. Ima­ju­ći una­pred u vi­du da će­mo naj­ve­ro­vat­ni­je za­ba­ci­va­ti po­ve­li­ki te­ret, i to na re­la­tiv­no ve­li­ku da­lji­nu, Ra­ša i ja smo se odlučili za ro­bu­sne i sna­žne šta­pove. Igrom slu­ča­ja, izabrali smo iste mo­de­le – obojica smo po­ne­li Ener­go­te­am Po­wer Fe­e­der od 3,6 m i Ener­go­te­am Black Spi­der Fe­e­der od 3,6 m (nas dvo­ji­ca smo re­ši­li da pe­ca­mo na po dva šta­pa, zna­ju­ći da će­mo po svoj pri­li­ci re­la­tiv­no du­go če­ka­ti na udar­ce, a naš mla­di ko­le­ga je ko­ri­stio sa­mo je­dan).

Na­kon po­čet­nog hra­nje­nja, pre­pu­sti­li smo se če­ka­nju, pre­kra­ću­ju­ći vre­me pri­pre­ma­njem pri­bo­ra za noć, tj. ve­zi­va­njem si­ste­ma i pred­ve­za, i ni­ma­lo se ne uz­bu­đu­ju­ći zbog to­ga što ri­ba ne uda­ra, bu­du­ći da po ve­li­koj vru­ći­ni ni­smo ni oče­ki­va­li spek­ta­ku­lar­nu ak­ci­ju. No i u ka­sno po­pod­ne, ka­da je sun­ce osla­bi­lo i se­de­nje na otvo­re­nom ko­nač­no po­sta­lo ma­lo pod­no­šlji­vi­je, vr­ho­vi na­ših šta­po­va su mi­ro­va­li... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 332-)