Ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca sa tzv. otvo­re­nih vo­da se­zo­nu pe­ca­nja ša­ra­na otva­ra tek po­čet­kom ju­na, po za­vr­šet­ku dvo­me­seč­ne za­bra­ne. Oni ret­ki ko­ji naj­ce­nje­ni­jeg ci­pri­ni­da na­šeg pod­ne­blja po­tra­že to­kom pr­vih pro­leć­nih da­na uglav­nom ima­ju ma­lo uspe­ha. No ne­ka­da, ako se sve koc­ki­ce slo­že, tj. ako ša­ran­dži­je oda­be­ru do­bro me­sto, pri­hra­nu i ma­mac, mo­gu­ća su i vr­lo pri­jat­na iz­ne­na­đe­nja

Moj pri­ja­telj Fi­lip Gr­bić i ja smo naj­pre pe­ca­li na plo­vak, kao i ve­ći­na dru­gih ri­bo­lo­va­ca, a po­tom smo pre­šli na lov ša­ra­na. Dva­de­set pe­tog mar­ta kre­nu­li smo na če­ti­ri da­na na DTD ka­nal kod Kaj­ta­so­va, sa na­me­rom da te­sti­ra­mo boj­li­je ko­je smo sa­mi na­pra­vi­li. U pret­hod­na dva da­na smo na oda­bra­no me­sto ba­ci­li ukup­no oko dva ki­lo­gra­ma boj­li­ja i če­ti­ri ki­lo­gra­ma ku­ku­ru­za i na­da­li smo se da će to bi­ti do­volj­no da pri­vu­če­mo ri­bu.

Vre­me je pr­vog od ta če­ti­ri da­na bi­lo pro­men­lji­vo – ve­tro­vi­to, na­iz­me­nič­no sun­ča­no i ki­šo­vi­to, a po­vre­me­no je čak pro­mi­cao i sneg, ali je na­še ras­po­lo­že­nje bi­lo do­bro. Po do­la­sku na me­sto, iz­va­di­li smo pri­bor i opre­mu iz pre­pu­nih ko­la, na­hra­ni­li sa još oko po­la ki­lo­gra­ma boj­li­ja i za­ba­ci­li. U 20,30 č ima­li smo pr­vi uda­rac, ali je taj ša­ran, na na­šu ža­lost a nje­go­vu sre­ću, us­peo da se oslo­bo­di udi­ce i na­kon to­ga se do ju­tra ni­je vi­še ni­šta de­si­lo.

U se­dam sa­ti uju­tru, dok sam spa­vao, Fi­lip je uhva­tio ša­ra­na... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 375-)