Sve če­šće od ša­ran­dži­ja ko­je po­se­ću­ju ko­mer­ci­jal­ne re­vi­re ču­je­mo da su mo­ra­li do­bro da se na­ra­de i po­tru­de ne bi li utvr­di­li na ko­ji ma­mac ri­ba u kon­kret­noj si­tu­a­ci­ji naj­bo­lje re­a­gu­je. Ni obi­la­to pri­hra­nji­va­nje ni­je ga­ran­ci­ja da će se ša­ra­nu ape­tit pro­bu­di­ti u pu­noj me­ri i da lovan neće biti samo je­dan ma­mac ili pre­zen­ta­ci­ja.

Čim sam pro­či­tao u pro­šlom bro­ju ob­ja­vlje­ni tekst mla­dog ko­le­ge Mi­la­na Ma­ri­ća o za­ni­mlji­vom i uspe­šnom ri­bo­lo­vu na ub­skom re­vi­ru Ok­no (Fa­za­ne­ri­ja), u da­nu u kom je sa­mo jed­na tak­ti­ka da­va­la re­zul­ta­te, re­šio sam da sa va­ma po­de­lim ono što se me­ni, mom pri­ja­te­lju Mi­lo­šu i nje­go­vom si­nu Ste­vi ne­ki dan pre to­ga de­si­lo na istom je­ze­ru. I mi smo, na­i­me, bi­li su­o­če­ni sa vr­lo ću­dlji­vim po­na­ša­njem ri­be, ko­je nas je pri­mo­ra­lo na mak­si­mal­ni an­ga­žman, ali se to na kra­ju i te ka­ko is­pla­ti­lo.

Sve je po­če­lo u če­tvr­tak, ka­da je Mi­loš do­šao kod me­ne i pred­lo­žio da u su­bo­tu ode­mo ne­gde da ma­lo »oku­pa­mo udi­ce«. Ka­ko sam do tog mo­men­ta, sti­ca­jem ra­znih ne­po­volj­nih okol­no­sti, sa­mo u ne­ko­li­ko na­vra­ta pe­cao ša­ra­na na di­vljoj vo­di i tri pu­ta na ko­mer­ci­jal­nim re­vi­ri­ma, od to­ga dva na tak­mi­če­nji­ma (da­kle – ro­bi­ja), pri­hva­tio sam bez se­kun­de pre­mi­šlja­nja. A bu­du­ći da sa vo­da u oko­li­ni Aran­đe­lov­ca, u ko­me ži­vi­mo, ni­je bi­lo ve­sti o iole bo­ljim ulo­vi­ma, od­lu­či­li smo da ode­mo na Ok­no, na ko­me smo vi­še pu­ta do­bro pro­la­zi­li.

Na vo­du smo sti­gli ra­nom zo­rom, pre svih dru­gih ri­bo­lo­va­ca. Ka­ko je bi­lo pri­lič­no hlad­no, ma­log Ste­vu za po­če­tak smo osta­vi­li u ko­li­ma, iako je po­šao sa na­ma ka­ko bi uhva­tio pr­vog ša­ra­na u ži­vo­tu, po­što mu je »ču­pa­nje« de­ve­ri­ki­ca i bo­dor­ki već pre­šlo u ru­ti­nu, pa je po­že­leo da se opro­ba i sa ne­kom ozbilj­ni­jom ri­bom. Osim en­tu­zi­ja­zma, ni­je nam manj­ka­lo ni pri­ma­me, bu­du­ći da smo po­ne­li dve ko­fe ra­znog ku­va­nog zr­ne­vlja, kao i de­set vr­sta boj­li­ja i tri vr­ste pe­le­ta.

PO­ŠTO NI­KA­DA RA­NI­JE NI­SAM PE­CAO na po­zi­ci­ji na ko­ju smo se sme­sti­li, naj­pre sam mar­ke­rom te­melj­no pre­pi­pao dno, a za­tim na pla­to uda­ljen dva­de­se­tak me­ta­ra od oba­le, na ko­me se du­bi­na sma­nju­je sa če­ti­ri me­tra na ne­kih 2,2 m, ba­cio pe­de­se­tak ra­ke­ta pu­nih sku­va­nih se­men­ki... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 335-)