Ništa bez velike finoće

U to­pli­jem de­lu go­di­ne, ka­da je ša­ran u stal­noj po­tra­zi za hra­nom i sve što po­je­de br­zo sva­ri, mo­žemo pe­ca­ti i ne­što gru­bljim pri­bo­rom i ve­ćim mam­ci­ma, a ne­ret­ko je po­treb­no da ba­ci­mo do­sta pri­ma­me ne bi­smo li ga za­dr­ža­li na me­stu. Na­su­prot to­me, zi­mi su po pra­vi­lu neo­p­hod­ni ne­žni si­ste­mi, ma­li mam­ci i mi­ni­mal­na ko­li­či­na pri­hra­ne, čak i ta­mo gde ri­be ima ve­o­ma mno­go

Du­že vre­me smo ne­ko­li­ko mo­jih ko­le­ga iz Ener­go ti­ma i ja pla­ni­ra­li je­dan zim­ski lov ša­ra­na fi­der teh­ni­kom na ne­kom od po­zna­tih ko­mer­ci­jal­nih re­vi­ra, ali se sti­ca­jem okol­no­sti pri­li­ka da to i re­a­li­zu­je­mo ni­ka­ko ni­je uka­zi­va­la. A on­da, dok sam u su­bo­tu, osmog fe­bru­a­ra, va­ra­li­ča­rio ban­da­ra na Adi Ci­gan­li­ji (što do­sta če­sto ra­dim i o če­mu sam pi­sao u pro­šlom bro­ju Ri­bo­lo­va), po­zvao me je ko­le­ga i pri­ja­telj Ser­gej Sto­ja­no­vić i re­kao: »Bat­ke, haj­de­mo su­tra na Cr­ni vir! Ja ću zva­ti Sa­le­ta i To­mu, a ti po­zo­vi To­ši­ća!«. Ka­ko sam te ne­de­lje bio slo­bo­dan, nas dvo­ji­ca smo se od­mah do­go­vo­ri­li o de­ta­lji­ma i da­li na zva­nje osta­lih. Za div­no ču­do, iako je do­go­vor pra­vljen u po­sled­nji čas, ni­ko ni­je imao ne­ke pla­ni­ra­ne oba­ve­ze za na­red­ni dan, ta­ko da smo uju­tro put Cr­nog vi­ra kre­nu­li u pu­nom sa­sta­vu. Ser­gej, Mar­ko To­šić i ja smo išli jed­nim ko­li­ma i iz Be­o­gra­da po­šli u 5,30 č, a ka­ko na auto-pu­tu ni­je bi­lo mal­te­ne ni­ko­ga, uz pa­u­zu za ka­fu smo do sto­ti­nak ki­lo­me­ta­ra uda­lje­nog Ka­ća sti­gli za sat.

Ras­pa­ko­va­li smo se bez žur­be i sme­sti­li na oda­bra­ne po­zi­ci­je. Ser­gej i ja smo bi­li na me­stu broj 6, Sa­le i To­ma na »pe­ti­ci«, a To­šić na me­stu 7. Mar­ko je lo­vio kla­sič­nim ša­ran­skim pri­bo­rom i pri­stu­pom, a mi osta­li smo se opre­de­li­li za me­tod fi­der.

SER­GEJ I JA SMO OD­MAH za­me­ša­li hra­nu ko­ju će­mo ko­ri­sti­ti, a opre­de­li­li smo se za Me­leg Ba­it Mo­squ­i­to pe­le­te i pra­ška­stu hra­nu Green Be­ta­i­ne, iz asor­ti­ma­na iste fir­me. Obo­ji­ca smo pe­ca­li sa po dva šta­pa, s tim što smo je­dan za­ba­ci­va­li ot­pri­li­ke na dve tre­ći­ne ši­ri­ne je­ze­ra, a dru­gi uz sa­mu su­prot­nu oba­lu (tj. na da­lji­nu od oko 40 m). Start­no hra­nje­nje smo pre­sko­či­li, jer smo pro­ce­ni­li da će nam u vr­lo hlad­noj vo­di, u ko­joj je ša­ran do­ka­za­no pri sla­bom ape­ti­tu, sva­ki vi­šak hra­ne na dnu sma­nji­ti šan­se da ne­ka ri­ba uzme na­še mam­ce sa nje­ga.

Pri­bor je bio ve­o­ma fi­ni – hra­ni­li­ce AS Met­hod, sa ote­ža­njem od 30 g, osnov­ni naj­lo­ni de­blji­ne 0,20 mm, pred­ve­zi od upre­de­ne stru­ne preč­ni­ka 0,10 mm i ma­la udi­ca VMC 7019 Bar­be­rian, ve­li­či­ne 16, za ko­ju smo ve­za­li »trn«, na ko­ji smo na­ba­da­li mi­kro pop-apo­ve... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 500-)