Prigušeno svetlo, prava atmosfera

Kao što je Si­ni­ša Mi­haj­lo­vić svo­je­vre­me­no go­vo­rio u re­kla­mi za jed­no do­ma­će pi­vo: »Ne­ke stva­ri se ne me­nja­ju, one osta­ju uvek iste. Stvar­no naj­bo­lje...«. Jed­na od ta­kvih stva­ri je i naj­po­pu­lar­ni­ji ri­blji zi­mov­nik na Sa­vi u na­šem glav­nom gra­du, u kom se po­sled­njih ne­de­lja po­vre­me­no od­lič­no pe­ca­lo, pa ni uobi­ča­je­ne gu­žve ni­su iz­o­sta­le

Nat­pro­seč­no to­pla zi­ma do­ne­la je na na­šim vo­da­ma, ukup­no uzev, ne­u­o­bi­ča­je­no po­na­ša­nje ri­be na mno­gim te­re­ni­ma i njen sla­bi­ji rad. Ne­ki tra­di­ci­o­nal­no iz­da­šni zi­mov­ni­ci u ko­ji­ma su se ci­pri­ni­di ra­ni­jih se­zo­na re­dov­no gru­pi­sa­li i do­bro lo­vi­li bi­li su mno­go ma­nje pro­duk­tiv­ni ne­go ra­ni­je, dok se u dru­gi­ma pe­ca­lo pro­men­lji­vo, te su naj­vi­še uspe­ha ima­le ko­le­ge sprem­ne da se pri­la­go­đa­va­ju uslo­vi­ma i po­na­ša­nju ri­be. Je­dan od ta­kvih te­re­na je i naj­po­zna­ti­ji zi­mov­nik na grad­skom pod­ruč­ju Be­o­gra­da, u pri­sta­ni­štu na Sa­vi, niz­vod­no od Bran­ko­vog mo­sta.

TU UVEK KA­DA RI­BA iole do­bro ra­di ima do­sta ri­bo­lo­va­ca, ko­ji su ove zi­me sa­bi­je­ni na znat­no ma­nji pro­stor ne­go ina­če, bu­du­ći da se zbog ra­do­va na ure­đe­nju oba­le za­sad ne mo­že pe­ca­ti na de­lu kod sa­mog mo­sta (a to sa­svim si­gur­no ne­će bi­ti mo­gu­će ni na­red­nih ne­de­lja). Jed­no vre­me ri­ba je pre­ko da­na ra­di­la mno­go sla­bi­je ne­go po mra­ku, pa se naj­bo­lje pro­la­zi­lo u ve­čer­njim sa­ti­ma, na­ro­či­to na plo­vak sa sve­tle­ćom am­pu­lom, ali se on­da ne­što pro­me­ni­lo, pa se u pe­ri­o­du le­pog vre­me­na, pred iz­la­zak pro­šlog bro­ja Ri­bo­lo­va i u pr­vim da­ni­ma na­kon to­ga, da­le­ko naj­u­spe­šni­je pe­ca­lo u naj­to­pli­jem de­lu da­na, ot­pri­li­ke od po­dne­va do 16 č.

Ali ri­ba se i ta­da vr­lo sla­bo ja­vlja­la na otvo­re­noj vo­di i sko­ro je is­klju­či­vo uzi­ma­la mam­ce is­pod ve­li­kog pon­to­na za pri­vez bro­do­va (gde je du­bi­na oko šest me­ta­ra pri vo­do­sta­ju Sa­ve od 250 cm kod Be­o­gra­da), po svoj pri­li­ci za­to što se ose­ća si­gur­ni­je tu gde je sve­tlo sla­bi­je, a i ne­ma buć­ka­nja ko­je na otvo­re­noj vo­di pro­iz­vo­di če­sto za­ba­ci­va­nje de­se­ti­na du­bin­ka­ških i plov­ka­ro­ških si­ste­ma. Za­to su je do­bi­ja­li du­bin­ka­ši ko­ji su uspe­va­li da pla­si­ra­ju ma­mac uz sam pon­ton, pe­ca­ju­ći »na va­gu«, tj. prak­tič­no spu­šta­ju­ći ma­mac is­pod vr­ha šta­pa, kao i plov­ka­ro­ši, ko­ji su po­zi­ci­o­ni­rav­ši se uz­vod­no od pon­to­na pu­šta­li da stru­ja no­si plov­ke ka nje­mu i on­da »ko­či­li« ka­ko bi se na­mam­če­na udi­ca iz­di­gla iz­nad dna i uplo­vi­la u sen­ku, is­pod pon­to­na, gde bi usle­di­lo uzi­ma­nje.

BI­LO JE DA­NA ka­da se ri­ba če­šće ja­vlja­la na sa­mom dnu i ta­da se mno­go uspe­šni­je lo­vi­lo du­bin­ski ne­go na plo­vak (ne­ki ri­bo­lov­ci tom teh­ni­kom pe­ca­ju sa jed­nom ili dve­ma udi­ca­ma na kla­sič­no ve­za­nom boč­nom pred­ve­zu, a dru­gi ko­ri­ste ži­ča­ne od­stoj­ni­ke... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 501–)