Leptirima kroz srednji sloj

Lov gra­blji­vi­ca naj­ma­njim ve­štač­kim mam­ci­ma i ul­tra­la­kim pri­bo­rom sve je po­pu­lar­ni­ji u svet­skim okvi­ri­ma i kod nas. A u si­tu­a­ci­ji u ko­joj ri­bo­lo­vac iz objek­tiv­nih raz­lo­ga ne mo­že da bu­de na vo­di u udar­nim pe­ri­o­di­ma – u svi­ta­nje i u su­mrak, ta­kav pri­stup, de­lo­tvo­ran i usred da­na, po­sta­je još za­ni­mlji­vi­ji. Evo ka­ko ga je naš sa­rad­nik pri­me­nio pre de­se­tak da­na na re­či­ci mren­skog ti­pa

Kao i mno­gi dru­gi ri­bo­lov­ci, i ja sam to­kom tra­ja­nja van­red­nog sta­nja na­sto­jao da is­ko­ri­stim sva­ku pri­li­ku da odem iz ku­će u pri­ro­du, tj. ne­gde gde ne­ma lju­di, pa ni mo­guć­no­sti da do­đem u kon­takt sa vi­ru­som ko­ji nam je umno­go­me pro­me­nio ži­vo­te po­sled­njih me­se­ci. Ta­ko sam se kra­jem pr­ve po­lo­vi­ne apri­la, ko­ji dan pre po­čet­ka lo­vo­sta­ja na kle­na i mno­ge dru­ge vr­ste ri­ba, u ra­nim po­po­dnev­nim sa­ti­ma (da­kle to­kom naj­to­pli­jeg de­la da­na) iz Ni­ša za­pu­tio na  To­po­nič­ku re­ku da pro­bam da va­ra­li­ča­rim kle­na ul­tra­la­kim pri­bo­rom.

Vo­do­staj je bio ma­lo po­vi­šen, ali je bo­ja vo­de bi­la od­lič­na, pa sam oče­ki­vao za­ni­mlji­vo pe­ca­nje. Naj­pre sam se opre­de­lio za je­dan od svo­jih pro­ve­re­nih kle­na­ro­ških adu­ta – tri cen­ti­me­tra dug vo­bler Yo-Yo. Stao sam is­pod jed­ne ka­ska­de, gde je du­bi­na po­pri­lič­na za re­ku ve­li­či­ne To­po­nič­ke, ali se po­ste­pe­no sma­nju­je pre­ma kra­ju br­za­ka. Va­ra­li­cu sam za­ba­cio niz­vod­no, baš u taj plit­ki deo, i po­čeo da je la­ga­no pri­vla­čim, sa vr­hom šta­pa obo­re­nim sko­ro do vo­de. Reč­na stru­ja je bi­la do­volj­no ja­ka da mi ose­tlji­vi va­ra­li­ča­rac pre­ne­se sva­ki ti­traj vo­bler­či­ća, ko­ji sam jed­no vre­me i dr­žao u me­stu, sa­mo po­di­žu­ći i spu­šta­ju­ći vrh šta­pa te ta­ko me­nja­ju­ći sloj vo­de u kom je va­ra­li­ca leb­de­la ne­pre­sta­no vi­bri­ra­ju­ći. To se po­ka­za­lo kao do­bra tak­ti­ka, jer sam već u tom pr­vom za­ba­ča­ju do­bio oma­njeg kle­na, kog sam pa­žlji­vo pri­vu­kao, br­zo fo­to­gra­fi­sao, oslo­bo­dio udi­ce i vra­tio u vo­du.

Iako mi se i pri va­ra­li­ča­re­nju i pri mu­ši­ča­re­nju, plov­ka­re­nju i fi­de­ri­sa­nju če­sto de­ša­va da lo­še pro­đem ka­da u pr­vom za­ba­ča­ju uhva­tim ri­bu, na­sta­vio sam da i na­red­nih pet­na­e­stak mi­nu­ta upor­no ba­cam vo­bler na istom me­stu, ali mi to ni­je do­ne­lo ulov, pa čak ni uda­rac ili pra­će­nje va­ra­li­ce. Za­to sam, kad sam pro­ce­nio da tu vi­še ne­mam šta da oče­ku­jem, kre­nuo uz re­ku, u po­tra­gu za kle­no­vi­ma za­in­te­re­so­va­nim za je­lo.

PO­RED TO­PO­NIČ­KE RE­KE NIZ­VOD­NO OD se­la Gor­nja To­po­ni­ca po­dig­nut je ka­me­ni be­dem ra­di za­šti­te od po­pla­va. Išao sam pa­žlji­vo po nje­mu, sve vre­me gle­da­ju­ći u vo­du i pri­me­ću­ju­ći po­vre­me­no ri­be, na­ro­či­to u br­žim de­lo­vi­ma, ali je bi­lo oči­gled­no da tu pre­o­vla­đu­ju po­toč­ne mre­ne, ko­ji­ma ni­sam ni po­ku­ša­vao da ba­cam va­ra­li­ce. Ka­da bih na kra­ju br­za­ka ili ne­kog od broj­nih ma­njih pli­ćih pre­li­va ugle­dao ka­kvog kle­na, oti­šao bih de­se­tak me­ta­ra uz­vod­ni­je, opre­zno se spu­stio niz str­mi na­sip i šu­nja­ju­ći pri­šao do re­ke, a on­da po­ku­šao da do­ba­cim do tač­ke u ko­joj sam spa­zio ri­bu. Ko­ri­stio sam ta­nak naj­lon i štap ma­le te­ži­ne ba­ca­nja, ta­ko da sam bez pro­ble­ma ba­cao tih 10-15 me­ta­ra, ali to ni­je po­ma­ga­lo jer vo­bler ni na jed­nom od me­sta na kom sam ga ova­ko po­nu­dio ni­je bio do­volj­no iza­zo­van.

U jed­nom tre­nut­ku sam po­mi­slio da su se ri­be sklo­ni­le, upla­še­ne od pa­da va­ra­li­ce u vo­du, ili da su me čak mo­žda vi­de­le i po­be­gle, pa sam osta­vio štap na me­stu sa kog sam ba­cao i po­la­ko se od­šu­njao niz­vod­ni­je, da po­gle­dam da li su uop­šte još tu gde sam ih bio uočio. Is­po­sta­vi­lo se, me­đu­tim, da se one i da­lje spo­koj­no sun­ča­ju u pli­ća­ku, ali da ih oči­gled­no po­nu­đe­ni ma­mac ne za­ni­ma. Za­to sam čim sam se vra­tio do šta­pa na kop­ču na kra­ju stru­ne oka­čio je­dan od svo­jih glav­nih adu­ta za kle­na na ova­kvim vo­da­ma – lep­ti­ra­stu va­ra­li­cu Mepps Aglia ve­li­či­ne 1 u sre­br­nom de­ko­ru. Ona mi je u dru­gom za­ba­ča­ju do­ne­la jed­no klen­če, a u na­red­nih ne­ko­li­ko mi­nu­ta na istom me­stu još dva ko­ma­da... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 505-)