Babe i mace

U fi­der ri­bo­lo­vu se da­le­ko naj­če­šće za pri­vla­če­nje ri­be ko­ri­ste bra­šna­ste pri­ma­me, ko­je mo­gu bi­ti obo­ga­će­ne ži­vim i mr­tvim cr­vi­ma, sec­ka­nim gli­sta­ma ili ne­kim zr­ne­vljem. Ali u ne­kim si­tu­a­ci­ja­ma ta­kav pri­stup ni­je pre­po­ruč­ljiv jer pri­vla­či ri­be ko­je bi­smo že­le­li da iz­beg­ne­mo, a do­bre re­zul­ta­te do­no­si jed­na kla­sič­na kom­bi­na­ci­ja zr­ne­vlja

Ovaj od­la­zak na pe­ca­nje si­gur­no ću du­go pam­ti­ti po trop­skoj vru­ći­ni i sko­ro ne­ve­ro­vat­nih 35 ste­pe­ni u hla­du, a i po to­me što sam po po­vrat­ku ku­ći sa­znao da je to bio naj­to­pli­ji 15. maj otkad se u Sr­bi­ji me­ri tem­pe­ra­tu­ra. Ra­dio sam tog da­na pre pod­ne u za­tvo­re­nom pro­sto­ru i ni­sam ni slu­tio da je na­po­lju baš to­li­ko to­plo, a ve­tar ko­ji je pir­kao dok sam se bi­ci­klom vra­ćao ku­ći stvo­rio mi je su­bjek­tiv­ni ose­ćaj pri­jat­ni­jeg vre­me­na.

NA­KON RUČ­KA SAM KO­LI­MA oti­šao na ba­re uda­lje­ne dva­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od Ni­ša. Iako je bio pe­tak, na broj­nim sta­ja­ći­ca­ma kraj ko­jih sam pro­šao ni­je bi­lo ni­ko­ga, pa sam se naj­pre za­ču­dio što je ta­ko, ali na­kon po­la sa­ta pe­ca­nja na sun­cu ko­je je pr­ži­lo kao u av­gu­stu, shva­tio sam za­što je sve pu­sto, te sam se spa­ko­vao i oti­šao u po­tra­gu za ne­kom vo­dom okru­že­nom dr­ve­ćem, na ko­joj će bi­ti ba­rem hla­do­vi­ne, ne raz­mi­šlja­ju­ći ni o ri­ba­ma ni o ulo­vu. Od­lu­čio sam se za jed­nu na ko­joj sam već pe­cao i gde su mi se na fi­der ja­vlja­le sa­mo krup­ne ba­bu­ške. I tu se sun­ce pro­vla­či­lo kroz dr­ve­će, pa ni­sam bio baš u de­be­loj hla­do­vi­ni, ali sam to uvi­deo tek ka­da sam već seo na oda­bra­no me­sto i mr­ze­lo me je da se još jed­nom pa­ku­jem i ras­pa­ku­jem.

OD­LU­ČIO SAM DA HRA­NU pla­si­ram na 25 me­ta­ra od oba­le, kao i pro­šlog pu­ta ka­da sam ov­de bio. Ko­ri­stio sam AS Dis­tan­ce hra­ni­li­ce sa ote­ža­njem od 40 g, u ko­je sam uba­ci­vao sa­mo čvr­sto na­bi­je­nu kom­bi­na­ci­ju ži­ta i še­ćer­ca. Na po­čet­ku sam na je­dan od šta­po­va na­mon­ti­rao naj­ja­či vrh i iz­ba­cio de­se­tak pu­nih hra­ni­li­ca u zo­nu pe­ca­nja, a on­da sam sta­vio ose­tlji­vi­ji vrh, za­ba­cio dva šta­pa i če­kao.

U PO­ČET­KU SAM PE­CAO na še­će­rac, ali je cver­gla­ni­ma u ovom pe­ri­o­du go­di­ne to oči­gled­no jed­na od omi­lje­nih hra­na, pa sam re­šio da pro­bam da ih se ota­ra­sim ta­ko što ću na udi­cu ka­či­ti po dva zr­na ži­ta, ko­je ipak ne­u­po­re­di­vo ma­nje vo­le. Ta tak­ti­ka se po­ka­za­la kao sa­svim do­bra, jer sam na sa­mom po­čet­ku ri­bo­lo­va na taj ma­mac do­bio ne­ko­li­ko sit­ni­jih ba­bu­ški, ko­je sam od­mah vra­ćao, a po­tom i jed­nog cver­gla­na na ži­to. Na­kon to­ga je na mo­je hra­ni­li­šte pri­šlo i ja­to ve­ćih »ba­ba«, pa sam za krat­ko vre­me imao jed­nu baš krup­nu i još ne­ko­li­ko le­pih... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 508-)