Jesen u šaranovom sokaku

Že­lja da se oku­ša u te­žim va­ri­jan­ta­ma mo­der­nog ri­bo­lo­va s hra­ni­li­com do­ne­la je sve­stra­nom pe­ca­ro­šu uz­bu­đe­nja i ulo­ve ka­kvi­ma se ni­je na­dao. Na re­ci na ko­joj ve­ći­na fi­de­ra­ša pe­ca sko­ba­lja, šlji­va­ra i mre­nu on je to­kom je­se­ni hva­tao jed­nog ve­li­kog ša­ra­na za dru­gim 

Sve­op­šta po­pu­la­ri­za­ci­ja fi­der ri­bo­lo­va ni­je za­o­bi­šla ni me­ne, vi­še­de­ce­nij­skog va­ra­li­ča­ra. Ni­je da sam baš za­kle­ti po­bor­nik ve­štač­kih ma­ma­ca – pu­no pu­ta sam se u pro­šlo­sti ob­reo sa ša­ran­skim si­ste­mi­ma na ko­mer­ci­jal­nim re­vi­ri­ma, a u vi­še na­vra­ta smo pri­ja­telj i ja pri­hra­nji­va­li me­sto na Ve­li­koj Mo­ra­vi i sa­nja­li mo­rav­ske di­vlja­ke, o či­joj smo sna­zi ču­li mno­ge pri­če. No iako sam ne jed­nom bio is­tra­jan u pri­pre­mi i pri­hra­nji­va­nju me­sta, »zlat­na ri­bi­ca« upor­no ni­je do­la­zi­la na mo­je mam­ce, a oba­ve­ze su tu da nas ne­ka­ko uvek spre­če da is­ko­ri­sti­mo ide­al­ne da­ne za iz­la­zak na vo­du i po­kva­re nam pla­no­ve.

OPRO­BAV­ŠI SE PRO­ŠLE GO­DI­NE U NE­ČEM no­vom za me­ne, kla­sič­nom fi­de­ri­sa­nju be­le ri­be, shva­tio sam br­zo da to »pec­ka­nje« ni­je za me­ne. Za­in­te­re­so­va­la me je za­to te­ža va­ri­jan­ta fi­de­ra, spo­jiv­ši se s mo­jom že­ljom da lo­vim krup­ne mre­ne, de­ve­ri­ke i ša­ra­ne di­vlja­ke, pa sam na­ba­vio od­go­va­ra­ju­ći pri­bor. Sve koc­ki­ce su se slo­ži­le sre­di­nom je­se­ni pro­šle go­di­ne, ka­da sam iza­šao na pr­vo pe­ca­nje sa te­žom opre­mom na je­dan ju­žno­mo­rav­ski te­ren.

Ni­sam se, iskre­no, na­dao ša­ra­nu, pa sam ko­ri­stio pred­ve­ze de­blji­ne 0,14 mm, oče­ku­ju­ći ka­kvu mre­nu ki­la­ši­cu na pe­let, dok je na dru­gom šta­pu bio snop cr­vi­ća. Obla­čan no­vem­bar­ski dan bez ve­tra i bez ika­kvih zbi­va­nja na vo­di pre­ki­nu­lo je na­glo sa­vi­ja­nje šta­pa s pe­le­tom na udi­ci. Re­a­go­vao sam br­zom kon­trom, ali ni­šta se zna­čaj­no ni­je de­si­lo; mi­slio sam da sam pro­ma­šio, a on­da sam iz­vu­kao si­stem – bez udi­ce. Au! Ka­kvo la­ga­no ki­da­nje pred­ve­za, mi­slim da ri­ba ni­je ni trep­nu­la. Po­se­žem za naj­de­bljim mo­no­fi­lom u ku­ti­ji, flu­o­ro­kar­bo­nom od 0,22 mm, u na­di da će ka­kva slič­na po­no­vo uze­ti ma­mac. I za­i­sta, na­kon sa­mo tri­de­se­tak mi­nu­ta kre­će bu­kval­no iden­tič­no na­glo sa­vi­ja­nje šta­pa pre­ma vo­di. Ovog pu­ta spre­man kao za­pe­ta pu­ška uda­ram kon­tru, ali dril je brz i si­lo­vit. Vi­dim da je ri­ba ve­li­ka i u toj se­kun­di se se­tim či­nje­ni­ce da mi je naj­lon za­kli­po­van, a u sle­de­ćoj on i sti­že do kli­pa te mi štap kre­će iz ru­ke iako ga čvr­sto dr­žim, i... on­da se de­ša­va ono tu­žno olak­ša­nje. Bru­tal­no ki­da­nje za sve­ga par se­kun­di ob­ja­sni­lo mi je da ov­de ni­su či­sta po­sla.

RAS­PI­TU­JU­ĆI SE ŠTA JE MO­GLO ta­ko da mi ki­da pred­ve­ze, do­bio sam od­go­vo­re da to te­ško mo­že bi­ti mre­na, ma­da ve­o­ma krup­na ima ka­pa­ci­te­ta za ta­kvo ne­što, ali da sam ve­ro­vat­no imao le­pog ša­ra­na na šta­pu, jer je po­zna je­sen i nje­gov ape­tit je na mak­si­mu­mu. Br­zo sam se opre­mio do­bra­no po­de­blja­nim naj­lo­ni­ma i pred­ve­zi­ma, ve­ćim udi­ca­ma, ade­kvat­nim me­re­do­vom, ali iako sam na­sta­vio da pri­hra­nju­jem to me­sto, od sil­nih oba­ve­za vi­še ni­sam, na­ža­lost, mo­gao ni­ti jed­nom da odem u ri­bo­lov to­kom ce­log ostat­ka te je­se­ni, a ubr­zo su no­vem­bar­ske ki­še pot­pu­no po­to­pi­le me­sto i ohla­di­le vo­du, te je se­zo­ni do­šao kraj.

KI­ŠNA 2023. GO­DI­NA DO­NE­LA JE sta­bi­li­za­ci­ju vo­do­sta­ja tek sre­di­nom le­ta, pa sam na­kon od­mo­ra, po­čet­kom sep­tem­bra, iza­šao na vo­du bu­kval­no pr­vi put ove se­zo­ne. Pri­hra­nio sam tek jed­nom, dan pre ri­bo­lo­va, i to sko­ro sa­mo pre­kru­pom, sa još par mle­ve­nih bilj­nih do­da­ta­ka bez ika­kve po­seb­ne aro­me, še­ćer­cem i pe­le­ti­ma – mle­ve­nim i ce­lim.

Pri­bor mi je ovo­ga pu­ta bio do­sto­jan oče­ki­va­nog pro­tiv­ni­ka, pred­vez preč­ni­ka 0,28 mm is­pred glav­nog naj­lo­na de­blji­ne 0,31 mm, a udi­ce ve­li­či­ne 6. A iskre­no ni­sam oče­ki­vao ko zna šta, jer em sam sa­mo jed­nom ba­cio hra­nu, em je tek bio po­če­tak sep­tem­bra, vre­me kad ri­ba če­sto još ni­je do­volj­no ak­tiv­na jer ima do­volj­no pri­rod­ne hra­ne.

PRE­LE­PO SEP­TEM­BAR­SKO JU­TRO BEZ IKA­KVIH de­ša­va­nja pre­ki­nuo je sna­žan dvo­stru­ki uda­rac i na­glo sa­vi­ja­nje vr­ha, a ka­da sam zgra­bio štap, usle­dio je ka­rak­te­ri­sti­čan eks­plo­ziv­ni di­vljač­ki dril! Pro­pi­sno steg­nu­ta koč­ni­ca na ma­ši­ni­ci Vi­sa­ge Po­wer Fe­e­der 6000 na­pe­la je do kraj­njih gra­ni­ca naj­lon ko­ji je ne­pre­kid­no iz­la­zio sa špul­ne, te je ova kon­ti­nu­i­ra­no zu­ja­la, pro­iz­vo­de­ći naj­lep­ši zvuk za sva­kog ri­bo­lov­ca. Za­ču­đen, gle­dao sam u špul­nu sa ko­je se naj­lon ne­pre­kid­no od­mo­ta­vao, a on­da ka­da se oti­ca­nje po pr­vi put za­u­sta­vi­lo, uži­va­nje u dri­lu pre­tvo­ri­lo se na tre­nu­tak u stra­ho­va­nje da ri­ba ni­je sta­la već da je do­šlo do ki­da­nja i da se po­tom ot­ka­či­la.

Ka­ko sam bio za­ba­cio na oko 25 m i imao uti­sak da je u be­gu ri­ba od­ma­kla ne­što vi­še od 40 me­ta­ra, ra­ču­nao sam da je od­mo­ta­no oko 60-70 m naj­lo­na. Do­bro je, ipak je ri­ba sta­la, ali ne mo­gu da je po­me­rim ni cen­ti­me­tar. Kao da sam za­ka­čio za dno!?

DO­BRO, HAJ­DE, DA PRO­BAM DA JE PO­DIG­NEM kad se ko­nač­no za­u­sta­vi­la. Sa­mo što sam to po­mi­slio, kre­će još je­dan beg! Ovog pu­ta kra­ći, jer je ri­ba iz­vu­kla još pet­na­e­stak me­ta­ra, ali sa­da je bo­lje, ose­ćam oti­ma­nje za­i­sta krup­ne lo­vi­ne na dru­gom kra­ju šta­pa. Na­kon još si­gur­no 5 mi­nu­ta oti­ma­nja u me­stu, ko­nač­no sam po­čeo da pri­vla­čim ša­ra­na.

»Le­pa ri­ba čo­ve­če, auh ka­kva bor­ba!«, mi­slio sam sve vre­me. Pri­vla­če­nje je u po­čet­ku bi­lo prak­tič­no bez po­ma­ka – kad ja na­mo­tam 5-10 me­ta­ra, ša­ran jed­nim dri­lom to vra­ti. Na­kon ne­ko­li­ko ta­kvih ci­klu­sa, ko­nač­no se pri­mi­rio, pa je pri­vla­če­nje znat­ni­je na­pre­do­va­lo, i po pr­vi put sam po­mi­slio da imam ovu ri­bu. Ali tu idi­lu je u jed­nom mo­men­tu na­ru­ši­lo »pre­ska­ka­nje« naj­lo­na, tj. onaj ose­ćaj da on pre­ko ne­če­ga stru­že. Ta­da sam po­gle­dao niz­vod­no i vi­deo da mi naj­lon ide pre­ko dru­ge (tj. da­lje) gra­ne vr­be ko­ja se nad­vi­la nad vo­dom na ne­kih 30 me­ta­ra od me­ne. »Ne­ve­ro­vat­no ka­ko je ova­ko mo­glo da se umo­ta u gra­nu!?«, u oča­ju sam po­mi­slio.

PO­ŠTO SE RI­BA MA­LO UMO­RI­LA I OSE­ĆAM da imam kon­tro­lu, re­ša­vam da po­pu­stim ma­lo dril, sta­vim štap u dr­žač, uzmem nož iz tor­be i odem do dr­ve­ta da vi­dim mo­gu li da od­se­čem gra­nu. Ali sle­de­će me­sto kom mo­gu da pri­stu­pim uda­lje­no je vi­še od 40 me­ta­ra, a vr­ba je ne­gde iz­me­đu – u ve­o­ma gu­stom ra­sti­nju i ne mo­gu ni­ka­ko da joj pri­đem. U tom mo­men­tu ču­jem po­no­vo zu­ja­nje dri­la i vi­dim da se gra­na tre­se, pa tr­čim na­zad. Opet pri­vla­če­nje, s tim što ovog pu­ta vi­dim na po­vr­ši­ni ri­bu, ko­ja je pa­ra­lel­na sa sta­blom vr­be, pa shva­tam da za­pra­vo pri­vla­čim ša­ra­na pre­ma vr­bi, a ne pre­ma se­bi. Tu­ga! Oča­jan, sa ma­lo pre­o­sta­lih op­ci­ja, raz­mi­šljam da pre­se­čem naj­lon no­žem i oslo­bo­dim je... Ipak, od­lu­ču­jem da ume­sto to­ga još jed­nom nap­nem kom­ple­tan si­stem do kraj­njih gra­ni­ca, pa kud pu­klo! Na svu sre­ću, pu­ca gra­na! Si­stem se oslo­ba­đa, a ša­ran je sa­da skroz pod mo­jom kon­tro­lom. Ka­kvo olak­ša­nje! Na­kon još de­se­tak mi­nu­ta bor­be, pre­lep di­vljak od 7,3 kg i 70 cm bio je u me­re­do­vu. Ko­nač­no – moj pr­vi pra­vi di­vlji reč­ni ša­ran!

VEĆ NA­RED­NE SED­MI­CE OD­LU­ČIO SAM da po­no­vim sve – da odem na pe­ca­nje na isto me­sto, na ko­je sam dan pre pla­ni­ra­nog ri­bo­lo­va ba­cio istu ko­li­či­nu hra­ne i pe­le­ta. Me­đu­tim, uju­tru me je ne­pri­jat­no iz­ne­na­di­la pri­lič­no ja­ka ki­ša ko­ja je »pro­bi­la zo­ru«, i ka­ko je u 10 sa­ti još pa­da­la, a ni­je mi tog da­na bi­lo do eg­zi­bi­ci­ja sa ki­šo­bra­ni­ma i ka­ba­ni­ca­ma, re­šio sam da sa­če­kam još je­dan dan. Me­đu­tim, već oko 12 sa­ti ki­ša je sa­svim pre­sta­la, a obla­ci su se vr­lo br­zo raz­i­šli i gra­nu­lo je pra­vo prav­ca­to let­nje sun­ce – ono za od­ja­vu naj­to­pli­jeg go­di­šnjeg do­ba i uvod u je­sen.

Zgra­bio sam šta­po­ve i kre­nuo ka »svom« me­stu, ali ta­mo me sa­če­ka­la po me­ne ne­pri­jat­na si­tu­a­ci­ja i ono če­ga se sva­ki ša­ran­dži­ja ko­ji pri­hra­nju­je me­sto pri­bo­ja­va – po­zi­ci­ju su za­u­ze­la dvo­ji­ca ri­bo­lo­va­ca. Ni­je da ni­sam raz­mi­šljao o »šta ako« sce­na­ri­ju tog ti­pa; ne že­le­ći ni da me vi­de, ti­ho sam se uda­ljio i br­že-bo­lje pre­par­ki­rao auto na sle­de­će me­sto, go­re­po­me­nu­tih če­tr­de­se­tak me­ta­ra niz­vod­no. Ka­da sam ga vi­deo, po­mi­slio sam: »Su­per, ona du­ga vr­ba sa­da je baš tu uz­vod­no, ne­kih de­se­tak me­ta­ra od me­ne, a ne­će baš ša­ran uz­vod­no i do vr­be, ako mi, na­rav­no, uop­šte uda­ri ov­de...«

USLE­DI­LO JE BR­ZO RAS­PA­KI­VA­NJE, a tak­ti­ka je bi­la da ovog pu­ta ne pri­hra­nim »bom­ba­ma« kao ve­če pre to­ga, već da »is­prać­kam« pe­le­te na po­čet­ku, i da on­da poč­nem sa pe­ca­njem. Je­dan štap po­ku­šao sam da za­ba­cim što je uz­vod­ni­je mo­gu­će, pre­ma hra­nje­noj po­zi­ci­ji, a dru­gi sam ba­cio rav­no is­pred se­be. Uvek to­kom ova­kvog ri­bo­lo­va, po­što se pe­let ota­pa ne­kih sat i po, a me­kan je već na­kon po­la sa­ta, tak­ti­ka je da na sva­kih po­la sa­ta pre­za­ba­cim. A da ne bih če­sto buć­kao, hra­nu ko­jom pu­nim hra­ni­li­cu ma­lo čvr­šće ume­sim ka­ko bi se ne­što spo­ri­je otva­ra­la i du­že dr­ža­la ri­bu oko na­mam­če­ne udi­ce.

Ovog pu­ta sam sa­mo jed­nom za­me­nio mam­ce pre ne­go što je usle­dio si­lo­vit uda­rac na štap za­ba­čen is­pred me­ne, ko­ji je od­mah kre­nuo ka vo­di. Br­zo sam kon­tri­rao i ri­ba se da­la u pr­vi beg, ali ne ono­li­ko sna­žan ko­li­ko sam oče­ki­vao, a usko­ro je i sta­la. U tom tre­nut­ku kre­ćem da »pum­pam« i vr­lo br­zo da je iz­vla­čim, te sti­čem uti­sak da se ne ra­di o krup­nom pri­mer­ku. No iz­gle­da da je ša­ran tek na ne­kih de­se­tak me­ta­ra od oba­le »shva­tio« šta se de­ša­va, pa se na­glo za­u­sta­vio i on­da kre­nuo u si­lo­vit beg ka su­prot­noj oba­li, u tre­nut­ku mi ti­me po­ka­zav­ši s ka­kvim i ko­li­kim pro­tiv­ni­kom imam po­sla. Još je­dan okret ko­jim sam do­te­gao koč­ni­cu bio je mo­žda i pre­su­dan da ri­ba ne ode do su­prot­ne oba­le, uz ko­ju je mno­go pod­vod­nog kr­ša i gde sam ki­dao kad god bih za­ba­cio.

ON­DA NA­STU­PA JED­NA OD NAJ­LU­ĐIH bor­bi ko­je sam do sa­da s ri­bom imao – ša­ran ide si­lo­vi­to niz­vod­no, pa sto­ji uko­pan u me­stu, pa on­da na­glo jur­ne pre­ma me­ni... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 598-)