Nakon što su nekoliko dana uzalud čekali da se jave šaran i babuška na hranjenim pozicijama, na maloj bari, a onda izgubili lepog soma, koji je udario na lagani plovkaroški sistem, dvojica svestranih ribolovaca odlučila su da urade nešto što pre njih niko na toj vodi nije radio – da probaju da ciljano love najveću slatkovodnu ribu našeg kontinenta
Poslednjih godina malo sam zapostavio pecanje soma, a ranije sam jedva čekao da tokom leta Južna Morava opadne na minimum, što se po pravilu dešavalo u avgustu. Tada se, naime, som povlači u najdublje delove, gde sam ga pecao na žabu ponuđenu sistemom sa plovkom. Ali već nekoliko sezona mi nedostaje vremena, jer najpre krenem u proleće sa babuškom, pa pređem na lov klena, prvo na dudinju, pa na višnju (na koju obično pecam do avgusta) i onda na žutu šljivu, tako da mi leto prođe a da se soma maltene ni ne setim. Međutim, ovih dana sam mu se vratio igrom slučaja, koji me je naveo na lov »brke«, ali ne na reci i na žabu, već u potpuno drugačijim uslovima i na drugi mamac.
KAKO JE JUŽNA MORAVA sredinom juna bila malo veća i mutnija zbog čestih pljuskova, bio sam prosto primoran da sa drugarom Mikijem ubijam vreme na jednoj maloj bari (prečnika oko 60 m) u okolini Leskovca. On je pokušavao da dobije šarana na bojlije, opredelivši se za moderni šarandžijski pristup, i hranio je bojlijima i peletima zonu na oko 40 m od obale sa koje smo lovili, a ja sam se odlučio za plovak, te sam plasirao kukuruz šećerac u zonu u dometu petljaša od šest metara, odmah iza ševara.
Posle par dana, od desetak koje ćemo provesti tako pecajući, ja sam imao nekoliko ogromnih babuški (o čemu sam pisao u prošlom broju), ali je onda riba prestala da uzima naše mamce, iako je u sledećih nekoliko dana po mehurićima na površini bilo vidljivo da uporno »rije« i na Mikijevom i na mom hranilištu. Pitali smo se šta se dešava, jer znamo da u ovoj vodi ima i krupnih babuški, poput onih koje sam lovio, i baš velikih šarana, a nama ništa da se javi... Onda, u jednom trenutku, moj plovak nestaje. Kontriram, i pet sekundi kasnije, velika riba, koju nisam mogao ni da mrdnem s mesta, kida mi sistem, a ja na ostatku najlona vidim dugačak trag sluzi, »vizitkartu« koja ne ostavlja ni najmanju dilemu oko toga da sam na udici imao soma, i to očigledno ne malog!?
Pošto na ovoj vodi niko nikada nije ciljano pecao soma, koliko je nama dvojici poznato, u prvi mah smo bili u čudu i nismo odmah počeli da smišljamo šta da mu ponudimo, ali se ubrzo jedan orijaš za ovoliku stajaćicu, težak verovatno tridesetak kila, okupao na sredini bare, mašući nam velikim repom, i prosto nas naterao da se u hodu prestrojimo. Shvatili smo, naime, da po svoj prilici nemamo uspeha na hranjenim mestima jer riba priđe da jede, a onda pobegne kada vidi soma, koji se nekad i sam – privučen njome ili primamom – primakne (što nije retkost u najtoplijem delu godine na vodama u kojima ima i ciprinida i soma – na kanalima, jezerima, barama, rekama...).
VEĆ SLEDEĆEG DANA Mikijevi parabolici snage 3 lb sa mašinicama Shimano Ultegra 10.000 su opremljeni sistemima sa plovcima od 40 g, olovima od 20 g, jakim virblama na kraju osnovnog najlona debljine 0,60 mm i predvezima od fluorokarbona prečnika 0,50 mm, za koje smo vezali jake somaroške jednokrake.
Po dolasku na baru smo petljašem od 5 m, sa veštačkom mušicom na kraju, za kratko vreme uhvatili nekoliko žaba srednje veličine i tamnije boje, sa crnim pegama... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 484-)