I po­vre­me­ni iz­la­sci mo­gu do­ne­ti po­ne­ki do­bar ulov. Ali ne­ko­li­ko uza­stop­nih uvek či­ni šan­se za uspe­šno pe­ca­nje mno­go ve­ćim, čak i u si­tu­a­ci­ji ka­da vo­do­staj i vre­men­ske pri­li­ke ne idu na ru­ku ri­bo­lov­cu. Na­rav­no, pod uslo­vom da ume da tu­ma­či ono što se na vo­di de­ša­va i da sva­ki put tra­ži naj­bo­lja re­še­nja za kon­kret­nu si­tu­a­ci­ju.

Upornost se isplatila

Usled obil­nih ki­ša, sve na­še ve­li­ke re­ke na­glo su po­če­le da ra­stu u dru­goj po­lo­vi­ni sep­tem­bra, baš u vre­me ka­da sam ko­ri­stio go­di­šnji od­mor.Nje­gov naj­ve­ći deo pro­veo sam u Kr­če­di­nu, na Du­na­vu, uglav­nom va­ra­li­ča­re­ći smu­đa. Bi­la je to ide­al­na pri­li­ka da po­sle du­žeg vre­me­na ozbilj­ni­je te­sti­ram lov­nost si­li­kon­skih še­do­va ko­je sam za svo­je po­tre­be po­čeo da iz­ra­đu­jem pro­šle zi­me, o če­mu sam pi­sao u Ri­bo­lo­vu br. 339/340, iz de­cem­bra 2013. go­di­ne.

Uslo­vi za pe­ca­nje ukup­no uzev ni­su bi­li po­volj­ni zbog če­stih pa­da­vi­na i ja­kog ve­tra pro­men­lji­vog prav­ca, ko­ji mi ni u jed­noj va­ri­jan­ti ni­je išao na ru­ku. Na­i­me, ko­ša­va je naj­če­šće di­za­la ve­li­ke ta­la­se, či­ne­ći pro­ble­ma­tič­nim već sam pre­la­zak čam­cem na bač­ku (le­vu oba­lu), sa ko­je sam naj­če­šće dži­go­vao. Ali ni se­ve­rac mi ni­je od­go­va­rao, jer je stva­rao sto­mak na stru­ni u sme­ru to­ka vo­de, pa je va­ra­li­cu ta­da bi­lo još te­že kon­tro­li­sa­ti ne­go ka­da bi du­vao ju­žnjak.

PE­CAO SAM ŠTA­POM Bal­zer Ale­gra od 3,05 m, te­ži­ne ba­ca­nja 20–75 g, i ma­ši­ni­com Ti­ca Ari­es 3500, na ko­joj je bi­la ple­te­ni­ca Spro de­blji­ne 0,16 mm (dži­go­ve sam ve­zi­vao di­rekt­no za »ko­nac«, tj. ni­sam ko­ri­stio naj­lon­ski pred­vez). Bi­rao sam olov­ne gla­ve te­ži­ne od 9 do 17 gra­ma, za­vi­sno od kon­kret­ne po­zi­ci­je i od sna­ge i prav­ca ve­tra. Ka­da bih za­ba­ci­vao pre­ko li­ma­na i pre­vla­čio še­da kroz nje­ga, mo­rao sam da ko­ri­stim ne­što te­žu gla­vu, dok sam na po­zi­ci­ja­ma sa ume­re­nim i ujed­na­če­nim to­kom naj­če­šće upo­tre­blja­vao dži­go­ve sa gla­va­ma te­škim do 13 g, ko­je sam za­ba­ci­vao dva­de­se­tak me­ta­ra po­pre­ko na tok, pu­šta­ju­ći po­tom da stru­ja niz­vod­no no­si si­li­kon­ca, kog sam kon­stant­no la­ga­no odi­zao ta­ko da se kre­će tik iz­nad dna, uz po­vre­me­ne kon­tak­te sa pod­lo­gom. Ka­ko je ona na či­ta­vom te­re­nu na ko­me sam pe­cao ka­me­ni­ta, tru­dio sam se da po­kre­ti­ma vr­ha šta­pa i po­di­žem va­ra­li­cu ali i uspo­ra­vam nje­no pro­pa­da­nje, ne bih li pred­u­pre­dio če­sta za­pa­da­nja dži­ga du­bo­ko me­đu ka­me­nje, ko­ja se sko­ro ne­mi­nov­no za­vr­ša­va­ju ki­da­njem.

To­kom ve­ćeg de­la mog bo­rav­ka u Kr­če­di­nu, vo­da je sva­ko­dnev­no bi­va­la sve mut­ni­ja i u pro­se­ku vi­ša za po 20 cm, i pri tom je no­si­la do­sta gra­nja i tra­ve. Ri­ba se ni­je če­sto ja­vlja­la, ali je mo­ja upor­nost ipak do­no­si­la re­zul­ta­te, po­što sam go­to­vo re­dov­no uz ne­ki pri­me­rak is­pod me­re imao i bar po jed­nog le­pog smu­đa, te­škog od 1,5 do 3 kg... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 361-)

fShare