Ša­ran i krup­na ba­bu­ška mo­gu se lo­vi­ti i kla­sič­nom fi­der teh­ni­kom, ali se to ipak mno­go efi­ka­sni­je ra­di nje­nom me­tod va­ri­jan­tom, i to ne sa­mo na ma­lim sta­ja­ći­ca­ma, tj. na ko­mer­ci­jal­nim re­vi­ri­ma rib­njač­kog ti­pa, već i na ka­na­li­ma, ve­ćim je­ze­ri­ma i re­ka­ma. Za­to taj na­čin pe­ca­nja pri­vla­či sve vi­še ri­bo­lo­va­ca, a mi oni­ma ma­nje is­ku­snima ovo­ga pu­ta ot­kri­va­mo ponešto od onog što bi im moglo po­mo­ći da u njemu još vi­še uži­va­ju

Me­tod fi­der teh­ni­ka, ko­ja se pre­te­žno ko­ri­sti za lov ša­ra­na i krup­ne ba­bu­ške na sta­ja­ći­ca­ma, pod­ra­zu­me­va upo­tre­bu re­bra­ste hra­ni­li­ce sa pri­ma­mom ko­ja se ne ota­pa br­zo, te krat­kog pred­ve­za ko­ji omo­gu­ća­va da udi­ca bu­de sa­svim bli­zu hra­ne, a ve­o­ma če­sto i skri­ve­na u njoj (dok ma­mac po­sta­vljen »na dla­ku« po pra­vi­lu ma­lo vi­ri). Ta­kav na­čin pe­ca­nja iz­u­zet­no je efi­ka­san, a ka­ko se nji­me ci­lja­no lo­vi krup­na ri­ba, sve je po­pu­lar­ni­ji ši­rom Evro­pe, pa i kod nas. U tek­stu ko­ji sle­di pro­ba­ću da od­go­vo­rim na sva ona pi­ta­nja ko­ja mi naj­če­šće po­sta­vlja­ju ko­le­ge na­kon pr­vih po­ku­ša­ja pe­ca­nja tom teh­ni­kom.

DA LI JE ZA ME­TOD FI­DER NEO­P­HOD­NA SPE­CI­JAL­NA HRA­NA? Ako bi­ste to pi­ta­nje po­sta­vi­li »me­to­di­sti« (ili »me­to­di­ča­ru«), ka­ko mi ma­lo sve­stra­ni­ji fi­de­ra­ši zo­ve­mo one ko­le­ge ko­je su se spe­ci­ja­li­zo­va­le za ri­bo­lov me­tod hra­ni­li­ca­ma i pri­stu­pom, on bi vam sko­ro bez iz­u­zet­ka ka­te­go­rič­no tvr­dio da je upo­tre­ba pri­ma­me na­pra­vlje­ne baš za ta­kvo pe­ca­nje ap­so­lut­no oba­ve­zna. Me­đu­tim, mo­je is­ku­stvo (a i is­ku­stvo ne­kih dru­gih ko­le­ga) go­vo­ri da se mo­gu ko­ri­sti­ti i dru­ga­či­je sme­se, po­go­to­vo tak­mi­čar­ske kom­bi­na­ci­je za de­ve­ri­ku. Slat­ka­ste pri­hra­ne bi­će neo­do­lji­ve za ša­ra­na, po­go­to­vo u onim pe­ri­o­di­ma ka­da je sla­bi­je ak­ti­van, kao što su ra­no pro­le­će i ka­sna je­sen, pa i zi­ma. Ono što je za­i­sta va­žno je­ste da oda­be­re­te ne­ku pri­hra­nu ko­ja je ma­kar ma­lo le­plji­va i ba­rem sred­nje te­ška, te da je oba­ve­zno na­kva­si­te u ne­ko­li­ko fa­za i ma­lo vi­še ne­go što bi­ste uči­ni­li da njo­me na­me­ra­va­te da pu­ni­te ka­ve­zne hra­ni­li­ce.

MO­GU LI SE ME­ŠA­TI RAZ­LI­ČI­TE VR­STE PRI­HRA­NE? Na­rav­no da mo­gu, a to je čak i pre­po­ruč­lji­vo. Kom­bi­no­va­njem naj­če­šće dve, a even­tu­al­no i tri sme­se, u raz­li­či­tim raz­me­ra­ma, na­sto­ji­mo da do­bi­je­mo pri­ma­mu po­želj­nih svoj­sta­va za kon­kret­nu si­tu­a­ci­ju. Hra­ne se me­ša­ju u su­vom sta­nju i mo­ra­ju se do­bro sje­di­ni­ti pre ne­go što se na­kva­se. Po­sle po­ste­pe­nog kva­še­nja i po­sti­za­nja od­go­va­ra­ju­će struk­tu­re po­želj­no je pri­hra­nu pro­se­ja­ti, jer ona ta­da po­sta­je va­zdu­ša­sti­ja i ras­tre­si­ti­ja i mno­go bo­lje se »pa­ku­je« na hra­ni­li­cu, ali se isto ta­ko sa nje rav­no­mer­ni­je oslo­ba­đa.

Ve­o­ma je bit­no da to­kom ri­bo­lo­va ne ko­ri­sti­mo raz­li­či­te pri­hra­ne u is­toj zo­ni, već da sva­ku po­nu­di­mo u sa­mo jed­noj. Ve­o­ma se če­sto de­ša­va da na me­stu ko­je smo start­no pri­hra­nji­va­li ili gde smo ne­ko vre­me pe­ca­li iz­ve­snom pri­ma­mom ri­ba pot­pu­no pre­sta­ne da se ja­vlja ka­da pro­me­ni­mo hra­nu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 489-)

 

 

 

 

fShare