Prem­da je pro­leć­na se­zo­na ove go­di­ne zbog ne­po­volj­nih vre­men­skih pri­li­ka oka­sni­la oko me­sec da­na, sa sta­bi­li­za­ci­jom vre­me­na uslo­vi za pe­ca­nje mir­nih ri­ba po­sta­ju sve bo­lji. Pri­dr­ža­va­mo li se ne­kih jed­no­stav­nih pra­vi­la, fi­der teh­ni­kom sa­da mo­že­mo uspe­šno lo­vi­ti na ve­ći­ni sta­ja­ćih i te­ku­ćih vo­da.

Iako po mom mi­šlje­nju ne po­sto­ji ne­ki po­seb­no loš pe­riod u go­di­ni za ri­bo­lov fi­de­rom, jer se uvi­jek na ne­kim ti­po­vi­ma vo­da po­je­di­ne ri­blje vr­ste mo­gu do­bro lo­vi­ti, ovi ka­sno­pro­ljet­ni da­ni, u ko­ji­ma se upra­vo na­la­zi­mo, od­u­vi­jek su ima­li po­seb­nu draž i pru­ža­li do­slov­no bes­kraj­ne mo­guć­no­sti. I sta­ja­će i te­ku­će vo­de sad su se već sa­svim za­gri­ja­le, a ni­su još pre­to­ple (što će po­sta­ti sa do­la­skom vi­so­kih ljet­nih tem­pe­ra­tu­ra), ne­ke od ri­ba in­te­re­sant­nih nam za ri­bo­lov fi­de­rom tre­ba­lo bi da su već za­vr­ši­le sa mri­je­stom i mo­ra­le bi se hra­ni­ti ak­tiv­ni­je no ika­da, dru­ge opet po­la­ko u nje­ga ula­ze pa su ta­ko­đer glad­ne, a vre­men­ske pri­li­ke uglav­nom su sta­bil­ne (ili bi bar tre­ba­lo da je­su). Go­vo­rim sve to ipak sa za­dr­škom, jer go­di­šnja do­ba ne­ma­ju vi­še svo­ja baš sa­svim ja­sna i pre­po­zna­tlji­va obi­ljež­ja, pa su i u pri­rod­nim ci­klu­si­ma po­ne­kad mo­gu­ći bla­gi po­ma­ci i od­stu­pa­nja. Ako su vo­do­sta­ji ri­je­ka sta­bil­ni i »nor­mal­ni«, to jest uobi­ča­je­ni, što uglav­nom i je­su uko­li­ko ne­ma du­žih obil­ni­jih pa­da­vi­na, u sred­njim di­je­lo­vi­ma ri­ječ­nih to­ko­va mo­gu se od­lič­no lo­vi­ti štup­se­ri (sko­ba­lji), plo­ti­ce i šnaj­de­ri (šlji­va­ri), a ne­što sla­bi­je već mre­ne (sve po­bro­ja­ne vr­ste sem šlji­va­ra u Sr­bi­ji su u lo­vo­sta­ju do 1. ju­na, dok u Hr­vat­skoj za njih ne­ma za­bra­ne – prim. ur.).

Fider u proleće

Krup­nim mre­na­ma mo­že­mo sa­da po­nu­di­ti pri­rod­ne me­sne mam­ce, po­put cr­va ili gli­sta, kao i nji­ho­ve kom­bi­na­ci­je. Vi­so­ko­pro­te­in­ski me­sni mam­ci na pr­vom su mje­stu i za go­to­vo sve osta­le vr­ste ri­ba u ovom pe­ri­o­du, jer su im pro­te­i­ni pod­jed­na­ko po­treb­ni u pri­pre­mi za mri­jest, kao i za brz opo­ra­vak ka­da iz nje­ga iza­đu.

I U HRA­NU ZA PU­NJE­NJE HRA­NI­LI­CA po­treb­no je, u skla­du s tim, do­da­va­ti do­sta cr­va, bi­lo ži­vih ili me­ni mno­go dra­žih mr­tvih. U du­gom ni­zu go­di­na pro­ve­de­nih uz ri­je­ke, ne­ke od svo­jih naj­bo­ljih re­zul­ta­ta u ri­bo­lo­vu štup­se­ra ostva­rio sam upra­vo pot­kraj pro­lje­ća, a po­u­zda­no znam da je iz­bor pri­ma­me bio ma­nje va­žan (pri­tom mi­slim na aro­mu, mi­ris, okus, bo­ju i sve ono što mno­gi mi­sle da či­ni »ča­rob­nu hra­nu«), bu­du­ći da je nje­na osnov­na za­da­ća bi­la da »do­sta­vi« cr­ve u hra­ni­li­ci do dna i ta­mo se otvo­ri... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 376-)

fShare