Po­sle ni­za go­di­na u ko­ji­ma se je­ze­ro Jo­ca pro­ču­lo ši­rom re­gi­o­na po fan­ta­stič­nim ulo­vi­ma krup­ne štu­ke, si­tu­a­ci­ja se dra­stič­no pro­me­ni­la. Sa­da se ne lo­ve ret­ko sa­mo ka­pi­tal­ke, već i ri­be ka­kve su do pre ne­ku se­zo­nu sma­tra­ne is­pod­pro­seč­nim. Mno­gi za to kri­ve is­klju­či­vo pre­ve­li­ki pri­ti­sak ri­bo­lo­va­ca i ri­bo­kra­đu, ali to po svoj pri­li­ci ni­su je­di­ni raz­lo­zi, pa čak ni naj­va­žni­ji

Je­ze­ro Jo­ca, ko­je se na­la­zi u sklo­pu rib­nja­ka Eč­ka, iz­me­đu Ti­se i se­la Be­lo Bla­to, va­ži­lo je u pe­ri­o­du od 2008. pa ne­gde do kra­ja pro­šle go­di­ne za naj­bo­lju štuč­ju vo­du u ovom de­lu ju­go­i­stoč­ne Evro­pe. A on­da je za krat­ko vre­me po­sta­lo tek ble­da sen­ka sta­ja­ći­ce na ko­ju su go­di­na­ma hr­li­li ri­bo­lov­ci iz ce­le Sr­bi­je, ali i iz Ru­mu­ni­je, Ma­đar­ske, Slo­ve­ni­je, Hr­vat­ske... Na­ga­đa­ju­ći o uzro­ci­ma br­zog pro­pa­da­nja re­vi­ra i to­me za­što gu­bi re­no­me, ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca naj­pre po­mi­sli na pre­ko­me­ran iz­lov i kri­vo­lov. Ali ka­da je o Jo­ci reč, to je tek de­lić pro­ble­ma, tj. vrh le­de­nog bre­ga, bu­du­ći da je na pad bro­ja štu­ka i nji­ho­ve pro­seč­ne lov­ne te­ži­ne naj­vi­še uti­ca­lo po­ri­blja­va­nje, tač­ni­je ne­a­de­kvat­no i pre­ko­mer­no uba­ci­va­nje amu­ra i tol­sto­lo­bi­ka. No pre ne­go što po­sve­ti­mo pa­žnju ono­me što je do­ve­lo do sa­da­šnjeg sta­nja, osvr­ni­mo se naj­pre na na­sta­nak re­vi­ra, tj. na okol­no­sti ko­je su od nje­ga na­či­ni­le top de­sti­na­ci­ju za lov štu­ke.

Joca-

Ovo je­ze­ro po­vr­ši­ne pre­ko 500 hek­ta­ra bi­lo je je­dan od rib­nja­ka u kom­plek­su ga­zdin­stva Eč­ka. Od­u­vek je bi­lo pro­ble­ma sa nje­go­vim pot­pu­nim pra­žnje­njem, što je ve­o­ma ote­ža­va­lo tj. one­mo­gu­ća­va­lo pot­pu­ni iz­lov ri­be. To­kom eko­nom­ske kri­ze de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka ono bi­va za­pu­šte­no, ma­da je bi­lo po­vre­me­nih po­ku­ša­ja iz­lo­va, da bi bi­lo sa­svim na­pu­šte­no na­kon 2000. Ubr­zo za­ra­sta u tr­sku i osta­lu vo­de­nu ve­ge­ta­ci­ju, ta­ko da po­sta­je kom­pleks vo­de­nih oka­na, ka­na­la i po­lja tr­ske, sa mno­go po­to­plje­nog ši­blja, ma­hom iz­ni­klog u pe­ri­o­du dok je dno bi­lo su­vo. Ta­ko je na­stao je­dan pre­di­van vo­de­ni eko-si­stem, ve­o­ma na­lik plav­nim pod­ruč­ji­ma Ti­se i Be­ge­ja od pre ne­ko­li­ko sto­ti­na go­di­na, ka­da ni­je bi­lo na­si­pa, od­vod­nja­va­nja i dru­gih ljud­skih in­ter­ven­ci­ja u ci­lju re­gu­la­ci­je reč­nih to­ko­va. Na sre­ću po po­pu­la­ci­ju ri­be, a ka­sni­je i na sre­ću ri­bo­lo­va­ca, sple­tom okol­no­sti ova vo­da bi­va sa­ču­va­na od kri­vo­lo­va­ca svih fe­la. Na­i­me, Jo­ca je okru­že­na dru­gim rib­nja­ci­ma ri­bar­skog ga­zdin­stva Eč­ka ili za­šti­će­na po­ja­se­vi­ma tr­ske, ko­ji one­mo­gu­ća­va­ju pri­stup je­ze­ru sko­ro svu­da sem na ne­ko­li­ko me­sta, do ko­jih su mo­gli da do­đu sa­mo za­po­sle­ni na rib­nja­ku ili even­tu­al­no ne­ki pri­vi­le­go­va­ni po­je­din­ci, uz odo­bre­nje upra­ve. U ta­kvim uslo­vi­ma, štu­ka­ma a i osta­lim vr­sta­ma ri­ba ni­je mno­go tre­ba­lo da se na­mno­že i na­ra­stu do za­vid­nih di­men­zi­ja.

TA­KO SMO, STI­CA­JEM SLU­ČA­JA, u Sr­bi­ji do­bi­li je­ze­ro sa po­pu­la­ci­jom štu­ke (glav­ne atrak­ci­je ove vo­de) slič­nom onoj na ne­kim svet­ski po­zna­tim lo­ka­ci­ja­ma o ko­ji­ma smo sa­mo ma­šta­li, gle­da­ju­ći snim­ke. Jed­no vre­me su sa­mo oda­bra­ni mo­gli da pe­ca­ju na to ma­lo pri­stu­pač­nih me­sta, ali je 2008. go­di­ne ri­bar­sko ga­zdin­stvo Eč­ka da­lo vo­du u za­kup dvo­ji­ci part­ne­ra ko­ji su je otvo­ri­li za re­kre­a­tiv­ni ri­bo­lov po prin­ci­pu »uhva­ti i pu­sti«, ta­ko da je po­sta­la do­stup­na svi­ma oni­ma ko­ji su bi­li sprem­ni da pla­te ne baš ma­lu ce­nu, ali sa­svim ko­rekt­nu s ob­zi­rom na po­pu­la­ci­ju štu­ke, kva­li­tet ri­bo­lo­va i am­bi­jent... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 417-)