Du­go oče­ki­va­ni pro­leć­ni cug ci­pri­ni­da na ka­na­li­ma, ku­bi­ci­ma i ba­ra­ma ove go­di­ne je po­pri­lič­no oka­snio. Ali oni ko­ji su upor­no iz­la­zi­li na vo­du, iš­če­ku­ju­ći da ri­ba ko­nač­no pro­ra­di, pre ili ka­sni­je do­če­ka­li su svo­jih pet mi­nu­ta.

U ra­no pro­le­će vre­men­ske pri­li­ke ni­ka­ko ni­su išle na ru­ku pe­ca­ro­ši­ma, što zbog obil­nih pa­da­vi­na i po­sle­dič­no vi­so­kog vo­do­sta­ja re­ka, što zbog ni­skih tem­pe­ra­tu­ra za ovo do­ba go­di­ne.

Za­to je i vi­še ne­go ina­če po­čet­kom apri­la bi­lo ja­sno da bi ri­bu va­lja­lo po­tra­ži­ti u plit­kim ka­na­li­ma, ku­bi­ci­ma i osta­lim sta­ja­ći­ca­ma ko­je se br­že za­gre­va­ju a vo­do­staj im ni­je eks­trem­no po­vi­šen. Put me je od­veo do ka­na­la Vi­zelj kod Pa­din­ske ske­le, tač­ni­je iza ovog na­se­lja, kraj sa­o­bra­ćaj­ni­ce ko­ja od Be­o­gra­da vo­di pre­ma Zre­nja­ni­nu. Na pr­vi po­gled ni­sam bio odu­še­vljen, jer je sko­ro ceo ka­nal za­ra­stao u tra­vu osim jed­nog uskog po­ja­sa na sre­di­ni, od ot­pri­li­ke 1 m, a pri tom je vo­da, ko­ja je te­kla, bi­la pot­pu­no pro­zir­na.

Vizelj

Ali, kad sam već do­šao s na­me­rom da tu pe­cam, re­šio sam da ne od­u­sta­jem od­mah, već da pro­bam da pri­vu­čem ri­bu i ulo­vim ne­što. Ašov­če­tom sam ure­dio me­sto na kom ću se sme­sti­ti, a po­tom sam na­pra­vio me­ša­vi­nu od dve­ju hra­na ko­je sam po­neo – sit­ne i le­plji­ve Van den Eynde Sec­ret Clas­sic i do­ma­ćeg Ma­gic Ba­i­ta, ko­ji je krup­ne gra­nu­la­ci­je i ras­tre­sit. Do­dao sam cr­vi­će, sve do­bro pro­me­šao i ba­cio ne­ko­li­ko ku­gli ve­li­či­ne te­ni­ske lop­ti­ce... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 374-)

fShare