I da­lje tra­je pra­va po­ma­ma ju­žno­mo­rav­skog sko­ba­lja za ni­ti­ma al­ge kla­do­fo­re, pa ni­je ni­ma­lo čud­no što su se plov­ka­ro­ši sa ju­ga Sr­bi­je ko­ji lo­ve na toj re­ci ma­sov­no pre­o­ri­jen­ti­sa­li na ma­mac ko­ji je dosko­ra ma­lo ko od njih ko­ri­stio. Ovog pu­ta naš sa­rad­nik iz pr­ve ru­ke pre­no­si ne­ka za­pa­ža­nja o sve­mu ono­me što mu je, po nje­go­voj pro­ce­ni, do­ne­lo ne­ko­li­ko ne­za­bo­rav­nih ri­bo­lov­nih da­na po­sled­njih ne­de­lja

Na Ju­žnoj Mo­ra­vi, na či­jim sam oba­la­ma pro­veo mno­go vre­me­na i na­u­čio ve­ći­nu ono­ga što znam o ri­bo­lo­vu, ot­ka­ko ja pam­tim, sko­balj se ube­dlji­vo naj­vi­še lo­vio na hleb (is­pr­va sa­mo na obi­čan, a po­sle sve vi­še i na ri­bo­lov­ni – fran­cu­ski ili onaj do­ma­će pro­iz­vod­nje), a u po­je­di­nim de­lo­vi­ma se­zo­ne u ve­ćoj me­ri ko­ri­ste se i cr­vi­ći. Na »tra­vu« (al­gu kla­do­fo­ru) pe­ca­li su do­sko­ra sa­mo ma­lo­broj­ni vr­hun­ski ri­bo­lov­ci sklo­ni eks­pe­ri­men­ti­sa­nju, ko­ji o to­me ni­su pre­vi­še pri­ča­li, pa je pro­ce­nat onih ko­ji još ve­ru­ju da to ni­je ma­mac za ovu re­ku i da­lje ve­o­ma ve­li­ki.

Ja sam još pro­šle go­di­ne re­šio da ove se­zo­ne for­si­ram baš tra­vu, jer sam bio si­gu­ran da se na nju mo­že pe­ca­ti na Ju­žnoj Mo­ra­vi, pa sam u slo­bod­no vre­me od­gle­dao mno­ge vi­deo-snim­ke na in­ter­ne­tu i pro­či­tao sve što sam o pe­ca­nju na taj ma­mac mo­gao na­ći ka­ko bih što ma­nje lu­tao i pri­stu­pio toj teh­ni­ci sa što ve­ćim sa­mo­po­u­zda­njem, jer znam ko­li­ko je ono va­žan fak­tor uspe­ha uvek ka­da u ri­bo­lo­vu is­pro­ba­va­mo ne­što no­vo.

KA­KO SAM PRE SVE­GA kle­na­roš u sr­cu, tj. naj­vi­še vo­lim pe­ca­nje u ko­me se do­sta pe­ša­či i ri­ba tra­ži ak­tiv­no, uz če­sto me­nja­nje me­sta, lo­gič­no je da mi se svi­de­la op­ci­ja da i sko­ba­lja lo­vim na taj na­čin, a ne ona­ko ka­ko to či­ni ve­ći­na ko­le­ga – u jed­noj tač­ki, sa istog me­sta, bi­lo vo­ze­ći plo­vak ceo dan po is­toj li­ni­ji, na ko­ju su ba­ci­li hleb­ne »bom­be« ili ku­gle dru­ge pri­ma­me, bi­lo pe­ca­ju­ći na fi­der. Ri­bo­lov na tra­vu je u osno­vi dru­ga­či­ji upra­vo za­to što uklju­ču­je tra­že­nje me­sta i ak­tiv­ne ri­be; ako vi­di­mo da je vo­da »ži­vlja«, tj. da ne­što br­že te­če ne­go u bli­zi­ni, a uz to ni­je na tom me­stu iz­ra­zi­to plit­ka i još se sko­ba­lji iz­ba­cu­ju, za­vr­ši­li smo ve­li­ki deo po­sla jer smo na­šli iz­gled­no me­sto za ri­bo­lov na kla­do­fo­ru (ko­ji se uvek oba­vlja na ma­mac u po­kre­tu, tj. vo­žnjom plov­ka­ro­škog si­ste­ma).

Pri pe­ca­nju na tra­vu ne vo­zim si­stem is­klju­či­vo po jed­noj li­ni­ji, već pro­bam i po sre­di­ni to­ka i bli­že obe­ma oba­la­ma, dok se ri­ba ne­gde ne ja­vi, a on­da na­sta­vljam ne­ko vre­me na is­toj da­lji­ni, jer to po pra­vi­lu do­ne­se još tr­za­ja i ulo­va.

BR­ZO SAM UVI­DEO I DA su si­stem i na­čin nje­go­ve pre­zen­ta­ci­je vr­lo bit­ni, jer uti­ču na pri­rod­nost po­na­ša­nja mam­ca, od ko­je pre­sud­no za­vi­si ho­će li ga ri­ba uze­ti. Pro­bao sam ne­ko­li­ko kom­bi­na­ci­ja na ra­znim me­sti­ma, dr­že­ći se de­lom ono­ga što sam pro­či­tao i vi­deo, ali de­lom idu­ći i za svo­jim ose­ća­jem, i utvr­dio da ne­ka­ko naj­bo­lje pro­la­zim ka­da sta­vim plo­vak ne­što ma­nje no­si­vo­sti od one ko­ja bi na istom me­stu bi­la op­ti­mal­na za pe­ca­nje na hleb ili cr­ve, dok pred­vez osta­vim da bu­de ne­što du­ži. Ma­mac u tom slu­ča­ju ide tik iz­nad dna, le­lu­ja­ju­ći ži­vah­no, ali ne pre­br­zo, što je mno­go bo­lje ne­go ka­da je plo­vak ve­li­ke no­si­vo­sti i ka­da se pe­ca uz ja­če »ko­če­nje« (kao sa hle­bom ili cr­vi­ma), ve­ro­vat­no za­to što se ta­ko pre­zen­to­va­na tra­va po­na­ša dru­ga­či­je ne­go ona pri­rod­no no­še­na sna­gom to­ka... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 499-)

 

 

fShare