Ne­po­volj­nu si­tu­a­ci­ju mo­že­mo uči­ni­ti ne­što bo­ljom i ostva­ri­ti pri­sto­jan ulov upr­kos te­škim okol­no­sti­ma, ali mo­ra­mo obra­ti­ti pa­žnju na niz sit­ni­ca, ko­je u uslo­vi­ma ve­li­ke vi­dlji­vo­sti po­sta­ju iz­u­zet­no bit­ne.

Bi­stra vo­da na sta­ja­ćim vo­da­ma u ka­sno pro­le­će po­pri­lič­no ote­ža­va pe­ca­nje! Dok ak­tiv­nost mi­kro­or­ga­ni­za­ma, bi­lja­ka i dru­gih bi­ća ne do­stig­ne svoj vr­hu­nac (a to će se ove go­di­ne, zbog pro­men­lji­vog vre­me­na, de­si­ti ma­lo ka­sni­je ne­go ina­če), vo­da će za­dr­ža­ti pro­zir­nost. To ni­ka­ko ne od­go­va­ra mir­nim (ša­ran­skim) vr­sta­ma ri­ba, ko­je se u ta­kvim uslo­vi­ma ose­ća­ju ne­si­gur­no, te po­sta­ju pla­šlji­ve i opre­zne. Ne bez osno­va, bu­du­ći da pre­da­to­ri u iz­ra­zi­to pro­vid­noj vo­di la­ko uoča­va­ju svoj plen, ta­ko da je nji­ho­vim po­ten­ci­jal­nim žr­tva­ma na kra­tak rok bit­no sa­mo da sa­ču­va­ju ži­vu gla­vu, ma­kar i po ce­nu da pre­sko­če po­ne­ki obrok ili uku­san za­lo­gaj. Ipak, mi ne mo­že­mo se­de­ti skr­šte­nih ru­ku, jer kao što re­če je­dan moj ko­le­ga, pa­ra­fra­zi­ra­ju­ći sta­ru la­tin­sku iz­re­ku: »Pe­ca­ti se mo­ra!«. Pa, da vi­di­mo šta nam je či­ni­ti da u vo­di bi­stroj »kao ra­ki­ja« ne pro­đe­mo »kao u bu­na­ru«.

Bistra voda

SVE DOK SE VO­DA BAR MA­LO NE za­mu­ti, ne­ma sko­ro ni­ka­kvog smi­sla pe­ca­ti usred da­na. Pr­vo re­še­nje za ta­kvu si­tu­a­ci­ju je da na nju stig­ne­mo što je ra­ni­je mo­gu­će, ta­ko da za­ba­ci­mo u cik zo­re. Dru­go je da u ri­bo­lov do­đe­mo pred su­mrak i da is­ko­ri­sti­mo ve­čer­nji cug, a tre­će je da uko­li­ko je to na na­šoj vo­di do­zvo­lje­no pe­ca­mo no­ću. Na­rav­no, ri­bo­lov je mo­guć i u to­ku da­na, ali sa­mo na du­bo­kim po­zi­ci­ja­ma sa pre­pre­ka­ma, ko­je ri­ba­ma mo­gu da po­slu­že kao sklo­ni­šte. Ipak, ni tu po ja­kom sve­tlu i u uslo­vi­ma do­bre vi­dlji­vo­sti ne tre­ba oče­ki­va­ti pre­vi­še.

Kad već po­me­nuh pre­pre­ke, mo­ram da na­gla­sim da u bi­stroj vo­di čak ni ka­da pe­ca­mo u po­ten­ci­jal­no naj­i­zgled­ni­jim pe­ri­o­di­ma (u zo­ru, su­mrak i no­ću) ne tre­ba da oče­ku­je­mo bog­zna ka­kav uspeh tra­že­ći ri­bu »na­sred li­va­de«. Zbog svo­je­vr­snog stre­sa, tj. pri­ti­ska kom je iz­lo­že­na pre­ko da­na, ve­ći­na ri­ba će se i u uslo­vi­ma sla­bi­je sve­tlo­sti dr­ža­ti svo­jih »si­gur­nih zo­na«, tj. onih po­zi­ci­ja na ko­ji­ma im pri­o­bal­na i pod­vod­na ve­ge­ta­ci­ja, kao i dru­ge pre­pre­ke, pru­ža­ju ko­li­ko-to­li­ko si­gur­no uto­či­šte. To mo­gu bi­ti skro­vi­ta (tj. pre sve­ga gu­stim ra­sti­njem bo­ga­ta) me­sta tik uz oba­lu, ko­ja su po­čet­kom pu­ne se­zo­ne pri­vlač­na za mir­ne ri­be i za­to što je vo­da u nji­ma (usled ma­le du­bi­ne) ne­što to­pli­ja ne­go u osta­lim de­lo­vi­ma, pa tu ima vi­še pri­rod­ne hra­ne... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 377-)

fShare