U naj­to­pli­jem de­lu se­zo­ne, već go­di­na­ma ve­ći­na smu­đa­ro­ša ko­ji ima­ju ča­mac na ve­li­kim re­ka­ma lo­vi teh­ni­kom ver­ti­kal­nog dži­go­va­nja, bi­lo na va­ra­li­ce od me­ke gu­me ili na ke­de­re, na taj na­čin br­zo pre­tra­žu­ju­ći te­ren i tra­že­ći ak­tiv­nu ri­bu. Ima, me­đu­tim, još uvek i onih ko­ji ne od­u­sta­ju od kla­sič­nog pri­stu­pa, te se si­dre na do­bro im po­zna­tim me­sti­ma i tra­že va­ra­li­cu i pre­zen­ta­ci­ju ko­ja će na na­pad na­ve­sti ri­bu ko­ju tu oče­ku­ju.

Va­ra­li­ča­re­nje smu­đa u naj­to­pli­jem de­lu go­di­ne ni­je ne­mo­gu­ća mi­si­ja, ali je ipak ma­lo zah­tev­ni­je ne­go u je­sen i po­čet­kom zi­me, pre sve­ga za­to što je ri­ba sa­da na ma­njem bro­ju me­sta i ni­je ak­tiv­na pre­ko ce­log da­na. Smuđ u ovom pe­ri­o­du naj­ra­di­je i naj­du­že bo­ra­vi u zo­na­ma sa po­ve­ća­nim pro­to­kom, jer je u nji­ma tem­pe­ra­tu­ra ne­što ni­ža i pro­ce­nat ki­se­o­ni­ka ve­ći, a i pru­ža­ju pri­li­ku za lak lov sit­ne ri­be, ko­ju stru­ja­nje vo­de vi­še ome­ta u pli­va­nju. Ali to ni slu­čaj­no ne zna­či da je smuđ to­kom le­ta stal­no na is­toj po­zi­ci­ji i da je do­volj­no da ga jed­nom na­đe­mo da bi­smo ga uspe­šno va­ra­li­ča­ri­li; mo­ra­mo se do­bro upo­zna­ti sa nje­go­vim osnov­nim po­tre­ba­ma i na­vi­ka­ma, te se pri­la­go­di­ti i vre­men­skim pri­li­ka­ma i nje­go­vom se­zon­skom po­na­ša­nju, ali i svim pro­me­na­ma uslo­va i spe­ci­fič­no­sti­ma sva­ke lo­ka­ci­je na ko­joj pe­ca­mo, a to tra­ži vre­me, trud i is­ku­stvo.

PR­VI FAK­TOR USPE­HA je pro­na­la­že­nje te­re­na na ko­me je, ka­ko re­ko­smo, br­zi­na vo­de ma­lo ve­ća od pro­seč­ne na ve­li­kim rav­ni­čar­skim re­ka­ma. Naj­bo­lji po­ka­za­telj ja­čeg pro­to­ka bi­će nam dno, tj. či­nje­ni­ca da je vo­da sa nje­ga od­ne­la mulj i osta­vi­la pe­sak ili (ako je još br­ža) ka­men. Ka­da na­đe­mo ta­kvo me­sto na ko­me se (ili u či­joj se bli­zi­ni) sit­na ri­ba za­dr­ža­va, i gde uz to ima pre­pre­ka na dnu, naj­ve­ći deo po­sla smo za­vr­ši­li, jer je vr­lo ve­ro­vat­no da će­mo tu mo­ći da uhva­ti­mo smu­đa. Ako ne­ma­mo so­nar, iz­gled­nu po­zi­ci­ju po­naj­pre nam ot­kri­va če­sto pri­su­stvo dru­gih ri­bo­lo­va­ca na njoj, ali ni­ka­da ne mo­že­mo bi­ti si­gur­ni, ka­da na nju kre­ne­mo, da ni­je već za­u­ze­ta, ili da ri­be ras­po­lo­že­ne za je­lo ne­ko ni­je uhva­tio ili upla­šio pre na­šeg do­la­ska. Za­to je bo­lje po­ku­ša­ti pro­na­ći ma­nje na­pad­nu­ta me­sta sa od­go­va­ra­ju­ćim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma za ovaj pe­riod, ko­ja će­mo la­ko pre­po­zna­ti ako ume­mo da či­ta­mo zna­ke ko­ji se mo­gu pri­me­ti­ti na po­vr­ši­ni te­ku­će vo­de. Ma­nja ili ve­ća vr­tlo­že­nja, mre­ška­nje ko­je uka­zu­je na »ce­pa­nje«, kao i ma­nje ili vi­še iz­ra­žen po­vrat­ni tok ne­po­gre­ši­vo uka­zu­ju na to da dno ni­je ujed­na­če­ne kon­fi­gu­ra­ci­je, već da na nje­mu po­sto­ji ne­ka pro­me­na (ve­li­ka pre­pre­ka, pod­vod­ni breg ili udu­blje­nje, na­go­mi­la­ni krš...), ko­ja iza­zi­va tur­bu­len­ci­ju vo­de. Ri­bo­lo­vac ko­ji ima is­ku­stvo u pe­ca­nju na ta­kvim po­zi­ci­ja­ma će za­ba­cu­ju­ći i vo­de­ći va­ra­li­cu po­sle ne­kog vre­me­na ste­ći do­volj­no ja­snu pred­sta­vu o iz­gle­du te­re­na i o to­me gde bi mo­gla bi­ti ri­ba i ka­ko bi va­lja­lo vo­di­ti džig ili dru­gi ve­štač­ki ma­mac da bi se gra­blji­vi­ca is­pro­vo­ci­ra­la na na­pad (ne­ka­da je za ta­kvo is­pi­ti­va­nje do­volj­no i sa­mo de­se­tak mi­nu­ta, ali ono mo­že po­tra­ja­ti i mno­go du­že). (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 512-)

fShare