Do­bar ulov če­sto je plod te­melj­ne pri­pre­me za­sno­va­ne na do­brom po­zna­va­nju okol­no­sti ko­je nas oče­ku­ju na vo­di. Ali ne­ka­da je osim to­ga, kao u ovom slu­ča­ju, po­treb­no i ume­će br­zog pri­la­go­đa­va­nja si­tu­a­ci­ji ko­ju ni­smo mo­gli da pred­vi­di­mo.

Nas dvo­ji­ca već go­di­na­ma be­lu ri­bu pe­ca­mo uglav­nom na ka­na­lu Du­nav–Ti­sa–Du­nav, jer je za tu vr­stu ri­bo­lo­va mno­go iz­da­šni­ji ne­go Ve­li­ki bač­ki ka­nal, ko­ji nam je naj­bli­ža vo­da. Od­u­vek smo pe­ca­li na plo­vak, ali fi­der teh­ni­ka nas je sve vi­še in­te­re­so­va­la, pa smo u ju­nu od­lu­či­li da ku­pi­mo pr­ve fi­der šta­po­ve. Od­mah smo za­vo­le­li ovaj za­ni­mljiv na­čin ri­bo­lo­va i vr­lo br­zo se uve­ri­li ko­li­ko pro­duk­tiv­ni­ji mo­že bi­ti od plov­ka­re­nja, što se po­ka­za­lo i u su­bo­tu, 17. sep­tem­bra, ka­da smo sa ocem Dra­ga­nom oti­šli na ka­nal DTD kod se­la La­lić, da pe­ca­mo de­ve­ri­ku.

Deverika

Ka­da smo vi­de­li da de­snom stra­nom ka­na­la plo­ve so­či­vi­ca i dru­go vo­de­no ra­sti­nje, od­lu­či­li smo se za le­vu oba­lu, iako je za­pu­šte­ni­ja i ne­pri­stu­pač­ni­ja. Ra­ču­na­li smo na me­sto ko­je smo nas tro­ji­ca ra­ni­je na­pra­vi­li, ali se is­po­sta­vi­lo da je ono pri­lič­no za­ra­slo, pa smo re­ši­li da na nje­mu pe­ca sa­mo ta­ta, a da Vla­di­mir i ja za­u­zme­mo su­sed­nu po­zi­ci­ju, ko­ja je ta­ko­đe bi­la slo­bod­na. Pri­ma­mu 100% Catch sa aro­mom va­ni­le smo kod ku­će po­me­ša­li sa ze­mljom iz kr­tič­nja­ka u od­no­su 2:1, te smo toj ma­si do­da­li De­Box bi­skvit i hleb­ne mr­vi­ce u bo­ji, ta­ko da nam je na vo­di osta­lo sa­mo da sve po­kva­si­mo i do­bro za­me­ša­mo. Oko 15 č, kad smo to oba­vi­li, po­če­li smo sa ri­bo­lo­vom. U pr­vih sat vre­me­na hva­ta­li smo sa­mo cver­gla­ne, ko­ji su ha­la­plji­vo uzi­ma­li sve po­nu­đe­ne mam­ce. Od­jed­nom smo ču­li ta­tu, ko­ji nas je zvao jer je imao krup­nu ri­bu na šta­pu. Ma­lo po­tom, u me­re­do­vu je bi­la – ka­ko će se ka­sni­je po­ka­za­ti, naj­krup­ni­ja ri­ba to­ga da­na – de­ve­ri­ka te­ška 1,35 kg, ko­ja je do­šla na tri be­la cr­vi­ća. Nas dvo­ji­ca smo se slo­ži­li da je to na­go­ve­štaj da bi ovo pe­ca­nje ipak mo­glo da kre­ne dru­ga­či­jim to­kom, iako se to u po­čet­ku ni­je či­ni­lo iz­gled­nim. Me­đu­tim, cver­gla­ni su na­sta­vi­li da uzi­ma­ju sva­ki ma­mac čim bi upao u vo­du, prem­da je sa­da na sva­kih ne­ko­li­ko bo­dlji­ka­vih na­pa­sni­ka na red uspe­va­la da do­đe i po­ne­ka be­la ri­ba, uglav­nom sit­na kru­pa­ti­ca ili bo­dor­ka.

NA­KON PO­LA SA­TA ova­kvog ne baš za­bav­nog pe­ca­nja, do­šao je čo­vek ko­ji je me­sto na kom smo nas dvo­ji­ca bi­li na­pra­vio i re­dov­no ga hra­ni, pa smo brat i ja mo­ra­li da po­tra­ži­mo ne­ku dru­gu zgod­nu po­zi­ci­ju za se­be. Ka­ko u bli­zi­ni ta­kve ni­je bi­lo, pre­ba­ci­li smo se kod ta­te, iako je tu bi­lo pre­ma­lo pro­sto­ra za tro­ji­cu. Pri­lič­no raz­o­ča­ra­ni do­ta­da­šnjim de­ša­va­nji­ma, ali i po­ma­lo pod­stak­nu­ti ti­me što otac osim po­me­nu­te krup­ne de­ve­ri­ke i još ne­ko­li­ko sit­ni­jih ni­je imao ni­jed­nu dru­gu ri­bu, pa ni cver­gla­na... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 412-)

fShare