Keks je poslednjih godina postao jedan od najčešće korišćenih dodataka hranama u fider ribolovu, pogotovo na tekućicama. Naročito se dobro pokazao krupno mleveni keks obojen u žive boje, koji riba lako uočava i rado uzima. Ali nekada je dobro i potpuno »obrnuti igru«, kao što ćete saznati iz ovog teksta
Poslednji nalet jesenje hladne i mutne dunavske vode na izmaku oktobra najavljivao je kraj sezone ribolova na tzv. otvorenom Dunavu malo nizvodno od Beograda. To nije neobično – ta pozicija na kojoj provodim veći deo godine po pravilu, naime, prestaje da daje ribu upravo negde sredinom oktobra, jer se ona sa nje pomeri sa približavanjem kasne jeseni. Ali ovog puta me je nešto vuklo i prosto teralo da probam da pecam baš tu, gde je iskustvo govorilo da ne treba očekivati ribu.
Period pre tog zadnjeg naleta bio je, međutim, prilično izdašan kad je reč o lepim deverikama – padali su i komadi od preko 1 kg, što je bilo dovoljno da se držim te pozicije, iako je šaran, koji mi je ciljana riba, bio u totalnoj apstinenciji. Sada je Dunav dosta upadljivo opadao, a temperatura vode se nakon naglog pada stabilizovala na nivou na kom riba još ne juri u zimovnike već se drži onih mesta na kojima je bila i početkom jeseni. A na ruku mi je išlo i to što veće opadanje po pravilu donosi i bistrenje vode do nivoa povoljnog za ribolov.
CELA TA HIDROLOŠKA SITUACIJA govorila mi je da bi vredelo još malo probati, pošto se činilo lako mogućim da poslednji porast vodostaja ne da nije oterao ribu od obale, već je njoj, naprotiv, privukao krupnije primerke, koji u kršu, zalivima i na drugim mestima gde je tok sporiji umeju da potraže mir u uslovima većih i brzih porasta. Kada sam stigao na mesto, na prvi pogled sam imao utisak da nisam nimalo pogrešio – vodostaj je bio odličan, a boja vode idealna – blago zamućena, tj. delimično prozirna, baš onakva po kakvoj se riba intenzivno hrani.
U rano jutro, tek što sam došao čamcem na odredište, vreme je bilo pravo jesenje – tmurno, tj. oblačno, sa povremenom sitnom kišom i malo jačim zapadnim vetrom, ali mi on u principu nije problem, pa se nisam uzbuđivao. Ali kako je dan odmicao, kiša je padala sve češće, ne jako, ali dovoljno da natapa stvari i da smeta, dok se isprva umereni zapadni vetar pretvorio u jak severozapadni (kada sam bio pri kraju pecanja, duvao je tako snažno i pravio takve talase da sam jedva uspeo da odvojim čamac od obale).
A KAKO SE VREME MENJALO, menjalo se i ponašanje ribe, koje je bilo iznenađujuće i s obzirom na uslove tog dana i s obzirom na godišnje doba. Početak je bio obećavajući. Sitna bela je izbacivanjem po površini odavala da je i dalje tu, što me je veoma obradovalo i ulilo mi dodatni optimizam. A onda sam uočio i sporadično »riškanje« šarana, tj. nizove mehurića po površini, koji su pouzdan znak da se »brka« mota po dnu i da bi vredelo »čačnuti ga«.
Deverika je počela da se javlja već posle 3-4 bačene hranilice, i to prvo sitnija, a onda, kako se povećavala koncentracija plasirane hrane i zrnevlja na dnu, sve krupnija. Među deverike bi se povremeno umešala solidna krupatica, a dobio sam osim te dve vrste još samo jednu crnooku deveriku, ali i dva šarana, od 1,5-2 kg (nisam ih merio, ali me obradovalo to što su se javili, iako sam tokom sezone često dobijao i više komada na ovom mestu). Malo me je začudilo totalno odsustvo bodorke, koja je cele godine slabo radila, ali sam zato bio veoma srećan što nisam dobio baš nijednog »peša« (glavoča), budući da se tako nešto na ovom delu Dunava verovatno nije desilo otkako je gavran pocrneo.
ŠTO SE MAMACA TIČE, možda je za nijansu bolje od svega ostalog deverika uzimala crvenu glistu »stopiranu« jednim belim crvićem, ali lovio sam je i na ružu crvića i na »koktel« crva i šećerca, dok sam oba šarana dobio, naravno, na dva zrna šećerca.
Debljina predveza može da bude od presudnog značaja... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 519-)