Na re­ka­ma mren­skog ti­pa, ka­kve su sve tri Mo­ra­ve, pe­ca­ju­ći na fi­der ili vo­žnjom plov­ka oče­ku­je­mo naj­pre sko­ba­lja, šlji­va­ra, mre­nu i kle­na, a naj­če­šće sa­mo po­vre­me­no do­bi­ja­mo ne­ke od vr­sta be­le ri­be ko­je vi­še vo­le spo­ri­ju vo­du. De­si se, me­đu­tim, ne­kad i to da stva­ri kre­nu pot­pu­no neo­če­ki­va­nim to­kom, kao ovog da­na na sa­mom kra­ju no­vem­bra

Po­čet­kom dru­ge po­lo­vi­ne ove je­se­ni vre­me je bi­lo nat­pro­seč­no to­plo pre­ko da­na, pa je do­sta ri­bo­lo­va­ca sva­ko­dnev­no pe­ca­lo na Ju­žnoj Mo­ra­vi u oko­li­ni Ni­ša. Po­je­di­na me­sta ko­ja su da­va­la naj­vi­še ri­be po pra­vi­lu su bi­la za­u­ze­ta ne sa­mo to­kom da­na ne­go i po ce­le no­ći, jer su se na nji­ma sme­nji­va­li lo­kal­ni ri­bo­lov­ci, ko­ji su jed­ni dru­gi­ma ču­va­li me­sta. 

Me­ni je, opet, po­sled­njih go­di­na psi­hič­ki (a ne­ka­da i fi­zič­ki) pre­vi­še za­mor­no da pe­cam ceo dan, tj. od ju­tra do mra­ka, pa obič­no pre ili po­sle rad­nog vre­me­na skok­nem na dva-tri sa­ta do re­ke. To mi je sa­svim do­volj­no i za »pu­nje­nje ba­te­ri­ja«, a i da po­ne­što ulo­vim – što me ob­ra­du­je iako mi ni­je glav­ni mo­tiv za ba­vlje­nje pe­ca­njem. Jed­nog pred­ve­čer­ja u no­vem­bru sam na­kon po­sla i ruč­ka oti­šao do Ju­žne Mo­ra­ve da ma­lo fi­de­ri­šem. Po­što su da­ni sve kra­ći, ali no­ći ta­da još ni­su bi­le pre­te­ra­no hlad­ne, od­lu­čio sam da pe­cam ma­lo i po mra­ku, pa sam se opre­mio za ve­čer­nji ri­bo­lov i to­plo obu­kao.

NA­RAV­NO, NI­SAM NI PO­MI­ŠLJAO da idem na bi­lo ko­je od naj­po­se­će­ni­jih me­sta, već sam se opre­de­lio za je­dan du­blji po­tes sa či­stim i pe­sko­vi­tim dnom, na kom ret­ko ko u ovom pe­ri­o­du uop­šte pe­ca. Pr­ven­stve­no sam se na­dao šlji­va­ru, ko­ga sam par pu­ta ove je­se­ni tu uspe­šno lo­vio to­kom da­na. Još od pret­hod­nog iz­la­ska na vo­du su mi naj­lo­ni na oba šta­pa osta­li »za­kli­po­va­ni« na da­lji­ni od 25 m, pa sam re­šio da na njoj i pro­bam da pe­cam, a da ka­sni­je, za­vi­sno od raz­vo­ja si­tu­a­ci­je, even­tu­al­no po­ve­ćam ili sma­njim du­ži­nu za­ba­ča­ja.

ZA OVAJ KRAT­KI RI­BO­LOV SAM iz za­mr­zi­va­ča iz­va­dio hra­nu ko­ja mi je osta­la od po­sled­njeg pe­ca­nja. U nju sam još pri pra­vlje­nju do­dao do­sta ku­ku­ru­za še­ćer­ca i ma­lo mle­ve­ne ko­no­plje, a sa­da sam uba­cio i ve­ću ko­li­či­nu cr­vi­ća i po­čeo sa uče­sta­lim za­ba­ci­va­njem oba šta­pa, na ko­ji­ma sam imao ka­ve­znu AS hra­ni­li­cu sa »kram­po­ni­ma« i ote­ža­njem od 50 g.

Is­pr­va su se ja­vlja­le sa­mo be­o­vi­ce, ko­je su le­po dr­mu­sa­le fi­der vr­ho­ve s ob­zi­rom na svo­ju ve­li­či­nu, a par njih sam uba­cio u ču­var­ku da bih ih ka­sni­je is­ko­ri­stio kao ke­de­re, jer sam osim dva fi­de­ra, ko­ja sam na­me­stio is­pred se­be, po­neo i tre­ći štap za te­ži du­bin­ski ri­bo­lov, u na­me­ri da za­ba­cim za štu­ku. Na­kon na­va­le be­o­vi­ca, ka­da je pao mrak usle­di­lo je pot­pu­no za­tiš­je, ali ni­sam od­u­sta­jao od kon­ti­nu­i­ra­nog do­hra­nji­va­nja i istim tem­pom sam na­sta­vio pe­ca­nje.

NO KA­KO JE MI­RO­VA­NJE VR­HO­VA baš po­tra­ja­lo, po­mi­slio sam da se hra­na iz za­mr­zi­va­ča po­kva­ri­la, pa sam pri­bli­žio nos po­su­di i usta­no­vio da je sa njom ipak sve u re­du, te da se voć­na sla­du­nja­va aro­ma i da­lje i te ka­ko ose­ća. Bez ob­zi­ra na to­tal­nu ne­ak­tiv­nost ri­be, re­šio sam da još ma­lo pe­cam dok ne po­tro­šim svu hra­nu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 520-)

 

 

 

fShare